Инвалидност: од шока до равнотеже

Највећи број нас живи овај живот без болести , тачније без неких озбиљних , неизлечивих болести које са собом доносе и инвалидитет или на неки други начин спречавају особу да функционише на начин на који је донедавно то радила. Сем тога сви ми смо некако склони да доживљавамо своје здравље као нешто нормално и непромењиво – што се подразумева само по себи.., суочавање са тешким или неизлечивим болестима или инвалидитетом је ипак нешто што се дешава другима и нешто о чему само ретки размишљају као о нечему што се и нама може догодити а, када се догоди суочавање са новонасталим стањем није ни лако нити једноставно и не догадја се преко ноћи. Већ само када се ствари посматрају из оног једноставнијег , практичног угла јасно је да живот постане далеко компликованији . А, где је ту она дубља и често болнија емоционална, психолошка страна?

Посебно је тешко прилагодити се на новонастало стање ако сазнање да смо тешко оболели или да је дошло до инвалидитета стигло без упозорења као гром из ведра неба. Тада, нас преплави, очај, неверица, бес, туга и осећај беспомоћности. Жалимо за оним шта смо још до јуче имали па изгубили и сасвим је природно и нормално питати се шта ће са нама бити и шта доноси сутра. Ипак, колико год изгледало немогуће и даље имамо контролу над својим животом и поред ограничења која стоје пред нама.

Стратегије суочавања са инвалидитетом

Постоји много ствари које можете да урадите да побољшате своју независност, да оснажите себе и да предефинишете старе циљеве или да пронадјете нове циљеве којима можете тежити у животу. Тај Пут није ни брз нити лак . Тешкоћа и проблема је пуно. Неки проблеми се могу релативно лако превазићи, са другима то иде знатно теже а, има и оних са којима се и поред најбоље воље неможете изборити – већ их једино можете прихватити и научити да живите са њима . Предрасуде су добар пример за то . Са некима од њих се можете изборити, неке код неких људи можете и променити али има и оних ситуација када се ништа неможе урадити сем да научите како да вама небуду додатни терет који треба носити.

Већина од нас живи дуго, здрав живот. Зато када додје до инвалидитета (изазваног било болешћу или повредом ), људи се надју у шоку и уобичаене су снажне емоционалне реакције . Једну групу чине страховања везана уз различите улоге које обављамо у свакодневном животу. Особе које су суочене са оваквим стањем углавном су забринуте и питају се како ће ии дали ће уопште моћи да обављају посао који су радиле, да ли ће моћи да задрже партнера , да ли ће и даље бити добри родитељи својој деци и низ сличних често егзистенцијалних питања. Зато нијеникакво чудо ако се појави и питање:“Хоћу ли икада више бити срећна?“

Наравно да је то сасвим изводљиво . Особе које се суочавају са сопственом инвалидношћу често могу да чују од пријатеља и других добронамерних људи како неби требало на све шта им се дешава да гледају као на трагедију и како милиони других људи у свету и многи и у овој земљи живе са истим тим инвалидитетом и како имају добар живот. Истина је да је много људи са инвалидитетом изградило себи добар живот, да су срећни и испуњени а, опет овакве изјаве колико год могле да буду инспиративне исто тако могу да учине ствари још горима јер уз све проблеме и емоционални терет са којима се треба изборити ту је још и прилично лош осећај када схватите како се неки људи тамо негде одлично носе са свом силом проблема а, вама то не полази за руком ни најмање.Зато уколико желите да помогнете будите опрезни са оваквим исличним изјавама.

Први корак: прихватање

Први од корака је прихватање инвалидитета као таквог што је често веома тешко јер много је тога што је особа могла а, сада више неможе. Инвалидност је слична малој смрти – део живота какав је био као и онога што смо били престаје да постоји . Прихватање да је то тако је слично прихватању да некога ко нам је био јако драг више нема. У овом случају губи се такодје нешто драгоцено – здравље, покретљивост и део самосталности . Што је признаћете велик и болан губитак.

Ипак, први корак је управо прихватање, суочавање са стварношћу . Без тога, нема ни напредка. А.прихватање да су се ствари промениле доноси са собом и тугу због свега шта је избубљено. Страх због неизвесне будућности. Бес због оног шта нам се десило . Он се усмерава било на лекаре, Бога или се он претвори у оно стање узнемирености и љутње коју једноставно носимо са собом и за коју не умемо да каземо шта јој је узрок и на кога или шта се љутимо .

Шок, неверица, туга бес и шта са њима ?

Када нас напусти неко драг потребно је време да би смо могли да продјемо кроз период туговања. И овде је потребно себи дати времена за тугу и заљење. Допустите себи да прежалите све оно шта вам је инвалидитет или болест одузела- тога је сигурно много. Није ту у питању само здравље и ограничења која са собом носи сваки инвалидитет већ су ту срушени и неки снови и планови за будућност. Укратко вероватно имате утисак да вам се цео свет урушио – и јесте.

Будите стрпљиви према себи барем онолико колико бисте били да се на вашем месту налази неко ко вам је јако драг а, да је ваша улога да тој драгој особи будете помоћ и подршка на том путу прилагодјавања. Сваки мали корак напред на том путу се рачуна.
Тек, када продје тај период може се ићи даље. Зато је веома важно допустити себи да се сва ова тешка и болна осећања преболе. Не покушавајте да игноришете или потискујете своја осећања. Дозволите себи да у потпуности доживите сва ова осећања – допустите да вас испуне до малог прста на нози а, затим да изадју напоље. Битно је прихватити своја осећања без осуде.

На овом месту , допустите ми да направим малу дигресију. Допустити себи туговање, пустити да бол продје кроз вас није исто што и препустити се самосажаљењу и очају и допустити да вас она носе као гранчицу матица набујале реке. У првом лежи моћ, снага, самосвест па исамопоштовање. У другоме , могло би се помислити или чак и рећи- слабост или немоћ. Можда, али и препустити се и то је људски. Невоља настаје ако то стање траје предуго и ако помоћ нестигне- била она скриввена у нама самима или пристигла споља мање је важно.

Сва ова осећања неће нестати преко ноћи. Чак и када почну да нестају или када се сасвим повуку биће бољих и лошијих дана. Важно је тада сетити се пре свега да је све то сасвим природно и нормално и да ће са временом и она проћи. Тада ће бити лакше да се види да је могуће да се изгради нов свет. Он више никада неће бити исти као пре. Биће сигурно другачији али може бити и добар.

Инвалиди – суперхероји или слика јада и очаја

Једна од замки је да се од особе са инвалидитетом очекује да се прилагоди и „издигне изнад ситуације“ а, самим тим да је насмејана и срећна. Ову слику дугојемо филмовима и књигама . Друга варијанта је потпуно супротна слика . У сваком случају, никада нетреба заборавити да су особе са инвалидитетом само обични људи са добрим и мање добрим данима. Самим тим , нико није суперхерој без мана и страха. Зато нема потребе да покушавате да достигнете тај идеал Ако имете лош дан – ништа зато имају га исви други понекад.

Ако имате лош дан или низ лоших дана не значи да нисте довољно јаки , храбри истрајни или било шта слично . претварати се да је све у реду, када није ,не помаже превише. Они који вас добро познају вероватно ће приметити да није све како треба.

Лош дан је само лош дан

У таквим ситуацијама помаже ако имате са ким да попричате о томе како се стварно осећате. То ће бити од помоћи и њима и вама. То може бити било ко у кога имате поверења. Најчешће је то члан породице или близак пријатељ. Групе за подршку су исто добро решење мада ихкод нас нема превише, Психолози исто могу да помогну само што код нас људи још увек зазиру да потраже помоћ на тој адреси. Психолог или психотерапеут може да вам помогне у процесу прихватања пре свега, себе и свог инвалидитета. Поред тога, може вам помоћи да се лакше носите са тугом, страхом, осећањем

беспомоћности, неадекватности, безнадјем и бесом као и да помогне да поново будете у мугућности да на свет гледате са оне поозитивније стране а, да при томе останете реални.

Информација као лек

Рад са сопственим емоцијама је један од начина да се превлада кризни период. Други је да се са неком тешком ситуацијом изборимо тако што ћемо сазнати што је могуће више о проблему који нас мучи. Прикупљање информација о обољењу или инвалидитету може бити од помоћи. Данас је могуће на нету наћи велики број информација о свему и свачему па тако и о различитим болестима њиховом лечењу и свему осталом у вези са тим. У принципу ово је добра вест . Ипак, потребно и ту бити опрезан јер се показало да ни све информације на нету нису увек истините нити потпуне. Медјутим , боље разумевање дијагнозе, познавање тока болести и прогнозе могу помоћи да се боље припремите за све шта може да вас очекује али и да лакше пребродите овај период у животу. Са друге стране ту су и информације везане за сам инвалидитет. Пре свега уз мало копања и гуглања могу се пронаћи многи практични савети за свакодневни живот укључујући и то који вам ресурси и која вам помагала стоје на располагању. Знање је моћ, тако да је корисно научити што више и о својим правима. И ,на крају ту су и приче оних који су све то већпребродили. А, понекад је само спознаја да је неко у сличној животнојситуацији успео уономе о чему ви сањате или верујете да више није могуће може бити избор мотивације, наде и вере у бољу сутрашњост.

Механизми превазилажења, стратегије и свакодневни живот

Све претходно речено је у извесном смислу увод у следећи корак а, то је изналажење начина који ће допринети да се минимизира утицај инвалидитета на ваш живот. универзални рецепт не постоји јер решења зависе не само од врсте и степена инвалидности већ и од животних услова али и од личности и специфичности сваког од нас. Од велике помоћи могу бити друге особе у сличнојситуацији. Исто такоод помоћи могу бити и идеје оних који су вам блиски али и сопствена креативност и систем „снадји се“.

Самосталност и тудја помоћ – како наћи равнотежу

Инвалидитет чини да неке ствари које су раније биле једноставне постану компликованије тако да је често ,потребно поново научити нове вештине и стратегије. Можда ћете морати да поново научите једноставне ствари које смо навикли да узимамо здраво за готово. То је по дефиницији фрустрирајучи процес. Жеља, да се што пре ствари врате на старо само чине ствари још тежима. Природно је желети да све буде као пре али колико год било тешко ускладити жеље и стварне, тренутне, могућности боље је дати себи времена и бити реалан у постављању како циљева тако и рокова за њихово остварење. Превелике амбиције које нису засноване на реалним могућностима лако доводе до разочарења, туге, беса и очаја.

Поред тога , За неке активности, које сте до сада обављали самостално без много труда сада ће вам бити потребна помоћ. Особе са инвалидитетом понекад у могу да одбијају сваку помоћ. Најчешће је у позадини било негирање стварности било велика жеља да се буде самосталан али и веровање да све можемо и морамо да урадимо сами као и уверење да је прихватање тудје помоћи као и тражење исте одраз наше слабости . Колико чудно звучало на први поглед понекад је прихватање чињенице да неможемо све сами и тражење помоћи одраз снаге и храбрости. Сем тога, нема особе на овом свету која мозе све да уради сама. Зар не ?☺

Често су чланови породице они који први прискоче у помоћ. То може да буде добро решење из много разлога. Један од њих је да ће се и особа која вам помаже осећати добро јер ради нешто како би помогла и тиме помаже и вама и себи . Са труге стране ово може да буде извор проблема јер чланови породице понекад у жељи да помогну или из неких других разлога као што је недовољно познавање и разумевање ситуације могу да преузму превише на себе а, то не чини добро никоме. За чланове породице је то додатан посао а превише обавеза је дугорочно гледано само по себи већ лоше решење. Са друге стране то није добро ни за особу са инвалидитетом . Поред тога није ретка појава да породица и пријатељи преузму на себе и одлучивање у име особе са инвалидитетом . Често до тога долази из најбољих намера мада, узрок може да се крије и у предрасудама . У свим овим ситуацијама вреди размислити о томе да ли постоји могућност да се пронадје било персонални асистент или уколико такве услуге нема у месту где живите неко сродно решење.

Помоћ пријатеља је такодје драгоцена. Проблем кои ту може да настане је тај да се осећамо лоше када од пријатеља тражимо помоћ јер нам се чини да их искоришћавамо или оптерећујемо . Један од начина да се тај проблем превазидје је да та помоћ буде реципроцитетна. Оваква размена може деловати чудна али добробит може бити обострана и то пре свега на емоционалном нивоу. Када радимо нешто за шта знамо да ће помоћи некоме осећамо се добро. За особу са инвалидитетом прилика да учини нешто добро, лепо и корисно за неког другог може уз то да буде и лековита ако се рецимо бори са депресивним стањем. Сем тога добар је осећај на добро узвратити добрим.

Психосоцијална подршка

Групе за подршку могу бити не само место на којима можете добити низ практичних савета већ и место где ћете наћи подршку и охрабрење оних који имају слична искуства као и ви. Ако ништа друго барем за превазилажење оних једноставних свакодневних задатака као што су лична хигијена, кување кафе или прављење сендвича. Други су то научили да раде на другачији начин пре вас па је једноставније питати него сам проналазити „топлу воду“ зар не ?

Улога коју могу да одиграју друге особе које су се пре вас нашле у сличној животној ситуацији је непроцењива . Њихова улога није само у томе што је у групи за подршку ,могуће добити много практичних савета већ је то један од најбољих начина да се изборите са усамљеношћу и изолацијом. Већ увидјање да нисте сами уме да буде лековита сама по себи. Групе за подршку су одлично место за размену искустава,али и место где можете добити охрабрење када затреба- а, затребаће.

Инвалидитет и утицај на self концепт

Инвалидност утиче и на многе аспекте идентитета. Слика коју имамо о себи је базирана како на нашем физичком изгледу, тако и на професионалном идентитету, нашем поимању себе као родитеља , партнера и сличним стварима. Инвалидитет, као такав , пречесто урушава управо све те аспекте нас самих. И управо зато уз слику о себи коју смо имали пре настанка инвалидитета када се он јави, страда и наше самопуоздање и самопоштовање. Зато је јако важно да се пронадју активности које чине да се осећате добро у својојј кожи јер вам то пружа и могућност да поново изградите онај добар осећај смисла и сврхе. Једна од стратегија превазилажења ове животне кризе је усмеравање пажње не на све шта смо изгубили и шта више неможемо већ на оно шта и даље умемо и можемо . Некима се може учинити да ово није баш здрав приступ и да је у његовој суштини заваравање и бежање од стварности или хвагање за сламку али заиста није тако . Бежање је неприхватање стварних чињеница , док с овде ради о томе да и у тешкој животној ситуацији тражимо тачке ослонца. Светионике који и даље светле у мраку и показују нам на пут ка оном пре свега добром у нама, затим и у свету око нас .Сат неможемо вратити уназад на дане када смо били здрави и без инвалидитета али зато доживљавање, соучавање са новонасталом ситуацијом зависи од нас саних.

Волонтирање је одличан начин да се осећате више продуктивним, корисним и креативним. Осим тога, док волонтирате често можете да урадите и нешто лепо, добро и корисно за друге људе или краће речено да учините овај свет бољим местом за живот па макар то био малецни корак у том правцу. Ово је нешто што свако од нас може да уради и онда када постоје ограничења у погледу самосталног кретања јер савремена технологија чиничуда тако да се може без проблема радити и од куће. Потребно је само изабрати неку област која вас привлачи а, затим видети на који начин би могли да се укључите. Можда, Све то неће ићи тако лако и можда ће се чинити да су вам сви путеви затворени али чак и тада ако ништа друго можете одвојити мало времена да попричате са неким коме ће пријати пажња и лепа реч а, сигурна сам да постоји барем једна таква особа у вашем окружењу .

Поред тога, вреди поразмислити и о укључивању у групу људи коју повезују иста интересовања као и вас. То може бити нешто од раније или можете искористити прилику да развијете нова интересовања или да се посветите новом хобију. Брига о кућном љубимцу је такодје један од начина да учините нешто добро за себе али и за друго живо биће које ће вам узвратити пажњом и љубављу. Кућњи љубимци нису замена за повезивање са другим људима али могу да учине да се осећате мање усамљенима и изолованима. Сем тога они могу да помогну да упознате друге људе са којима ове изузетне животињице деле живот. Медју њима сигурно ће се наћи и они са којима би могли да се спријатељите. Поред тога, постоје и животиње, најчешће пси, чија је улога асистента у животу особе са инвалидитетом непроцењива.

Преузимање одговорности, за свој живот и сопствене одлуке такоðе доприноси да се смањи осећај беспомоћности али и да се повећа самопуздање и самопоштовање.

Иако инвалидитет сам по себи доноси ограничења и смањује број ствари које можете самостално да урадите (понекад драстично ), и даље преостаје много тога што можете сами. Можда. Ћете ствари радити другачије али оно што јесте битно је да задатак пред вама урадите.У некимситуацијама ће другимаможда бити чудно то шта и како радите. Управо зато што ће таквих ситуацији сигурно бити веома је важно научити како се ослободити од осећаја нелагоде, стида и страха од стигматизације. Оснаживање самопоуздања и самопоштовања као и изградња стабилне и позитивне слике о себи је добра основа за то . Један од начина да се ради на томе је и постављање реалних, остваривих циљева на којима ће се радити при чему треба бити стрпљив. При томе много је боље поставити пред себе мање, достижне циљевекоји могу водити и до неког већег, крупнијег изазова. Концентришите се на оно што можете да урадите данас али и на оно шта желите да постигнете у будућности. Постављање циљева је веома важно . Измедју осталог снажни су извор мотивације која нас вуче унапред и даје нам нешто чему се можемо радовати и унапред.

Физичка активност, исхрана и сан

За физичку активност и вежбање , је одавно познато да нису само добри за тело већ је важно и за ментално здравље. Редовно вежбање помаже да се смањи анксиозност и депресија, ослобадја од стреса, побољшава сан и утиче позитивно на самопоуздање. Препоручљиво је да се прво посаветујете са својим лекаром пре него што се баците на вежбање . Сем тога вероватно ће вам бити потребан савет и у избору вежби и у њиховом прилагодјавању . Ипак у великом броју случајева моћићете да направите избор за себе .

И овде, је корисно водити се истом логиком малих корака. Такодје, усмеравање енергије на проналажење активности које су могуће умессто на оно шта више неможе да се уради је боља опција У сваком случају слушајте своје тело – оно ће вам већ рећи шта му прија а, шта не.
Не упореðујте се са другима са сличним проблемима нити са собом из прошлих дана. Вероватно је најбољи начин да судите о свом напретку тај да упоредите где сте данас а, где сте били јуче.

Поред физичке активности требало би водити рачуна о исхрани и то не само зато што је избалансирана исхрана добра за здравље већ зато што је доказано да унус превисе шећера и брзе хране није добро ни за наше ментално здравље. У периоду када је потребно изборити се са свим шта новонастао инвалидитет носи са собом лако се може десити да се не води рачуна о томе шта убацујемо у књун ако ишта и убацимо .
Не потцењујте ни моћ сна.

Имајући у виду да живот са инвалидитетом носи са собом више свакодневних препрека ментална хигијена која укључује и редовну контролу стреса је нешто без чега се неможе. Одавно се зна да стрес није добар ни за тело нити за психу тако да је веома важно да се пронаðу начини да се он превазидје. Метода и стратегиа за његово превазилажење је много. Практикују се најчешће технике релаксације, као и учење различитих стратегија не само правазилажења стреса већ и начина како се изборити са различитим ситуацијама које инвалидитет често доноси што уклучује и вештине асертивне комуникације на пример.. Живљење живота је уметност. Живети са инвалидитетом је још малчице компликованије. Чак и када се занемаре проблеми који су карактеристични за ову средину и не јављају се у земљама које су развијеније,богатије и које имају боље развијен систем помоћи и подршке особама са ивналидитетом, јасно је да много тога није нимало једноставно .

А, да ли је могуће добро живети са инвалидитетом ? Јесте али да би се овладало том уметносшћу живљења потребно је имати и воље и снаге али и дати себи времена.

Надам се да је овај текст барем од неке помоћи пре свега онима који се сами боре са сопственим инвалидитетом али и , онима којима је неко драг у сличној ситуацији. На овом месту углавном вас позовем да коментаришете и предлажете теме о којима бисте волели да нешто прочитате. Овог пута,позивам вас да ми слободно пишете на маил уколико учите како да живите са инвалидитетом или је он већ део вашег живота а, имате потребу да слободно поразговарате са неким без страха од осуде уз сигурност да ће оно што је речено остати поверљиво. Најмање што могу да урадим је да будем ту за вас а, вероватно ћу моћи да урадим и више. Очекујем вас.

И као увек желим вам срећу и свако добро
Јелена Перепатић – дипломирани психолог

Извор: www.усисјб.орг.рс

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.