Како слепе особе уче стране језике

Аутор текста је Марија Милановић, психолог и мастер комуникологије, ангажована у организацијама особа са инвалидитетом, волонтер -психотерапеут у психолошком саветовалишту за младе. Новинарство, поред психологије, је њена друга љубав. У тексту износи своје ставове и искуства о томе како слепе особе уче стране језике, колико се тај процес (не) разликује у односу на процес учења страних језика код видећих људи.

Знање макар једног страног језика постала је неопходност, један од главних услова за запослење. Способност да активно користе макар један од најраспрострањенијих језика данашњице једнако је важна, ако не још и важнија, за слепе људе, јер они не могу да се у сусрету са особом из иностранства споразумевају гестовима. Како слепе особе уче стране језике, да ли су им потребна нека посебна прилагођавања и каква су моја искуства у вези са учењем страних језика, поделићу у овом тексту са вама.

Када је реч о процесу учења новог језика код слепих људи он се само делимично разликује од процеса учења људи без оштећења вида. Најважнија разлика је у томе што се приликом усвајања нових речи ове особе не ослањају на визуелни материјал, на слике, графике, виде са мало речи, већ управо супротно. Слепи људи језик уче углавном слушајући, па уколико при том имате и неке звучне записе појава које они могу повезивати са одређеним речима, као што је на пример, да уз учење речи ауто, вода, шума пустите и њихов звук, то ће бити заиста предивно искуство за људе са оштећењем вида, нарочито децу, јер као што људи који виде повезују речи са сликама, тако и особе које су слепе од рођења повезују појмове са звуковима. Ипак, уколико вам као професору, васпитачу или родитељу ово изгледа сувише захтевно биће и сасвим довољно да пронађете што више видеа са пуно вербалног садржаја, лекције у мп3 формату, можете на вишим нивоима напретка у знању језика скинути поткасте или радио емисије са интернета, користити песме и сл. То је лако доступно на интернету. Овде је важно нагласити да за слепе људе није важно да науче само како се речи изговарају, већ и како се пишу, јер ће доћи у ситуацију да је потребно да пошаљу маил, да буду у писаној конверзацији путем друштвених мрежа са неком особом из иностранства или да се од њих на послу тражи да напишу допис, извештај, попуне неки документ на страном језику, а нити један народ, осим Срба није имао Вука па да пишу како говоре и читају како је написано. Замислите маил на Енглеском у коме би сте уместо: „Мy наме ис Марија“, написали „мај неим из Марија.“ Изгледало би смешно, обрукали би сте се и готово да би сте се ставили у бизарну ситуацију. Зашто би смо онда ставили слепе особе у ситуацију да не могу ништа да напишу на страном језику када већ постоје софтвери на рачунарима и телефонима помоћу којих могу писати на готово свим светским језицима?

Како да слепе особе науче да пишу када не могу да виде да написано и прочитају из књиге, са табле?

То је једно од најчешћих питања са којима сам се сусретала учећи стране језике. У једној школи страних језика у нишу су одбили да ме приме уз речи: „Ми не можемо да те примимо у нашу школу и на наше курсеве, јер не можеш да читаш са табле.“ Овакву врсту изговора не бих да коментаришем, а на питање о учењу писања у ситуацији када не видите како је нешто написано врло ћу радо одговорити. Како се нешто пише слепа особа може учити на неколико начина:

  1. Први и онај који вероватно свима одмах пада на памет је учење из књига на Брајевом писму. Овај начин је одличан, али, нажалост из различитих разлога, је и најмање доступан. Овде треба узети у обзир и да касније ослепеле особе ретко знају Брајево писмо, а ту је и питање учења Брајевог у тзв. редовним школама.
  2. Учење писања тако што ће слепа особа свом гговорном софтверу који јој изговара написано на страном језику онако како се чита дати команду и да ту исту реч спелује тако да сада може да чује како се та реч и пише. То је врло једноставна команда, али учење на овакав начин захтева изузетну концентрацију и меморију. Овде је важно нагласити да професор језика посебну пажњу треба да обрати на правила писања неког језика и да да што је могуће јасније објашњање како се комбинација одређених слова у одређеном језику и изговара и која су постојећа правила. Када то савлада слепој особи ће бити много лакше да научи писање, а онда и провера начина писања помоћу команде за спеловање долази у обзир и одслушано се лакше памти јер је могуће увидети извесне правилности и логику писања.
  3. И да се вратимо на чувену таблу. Уместо да професор језика само пише речи по табли или их куца на рачунару који је повезан са пројектором, он при писању истовремено може и изговарати слова која пише. На пример, реч мама се каже …, а пише се … и онда уз повлачење креде или типкање по тастатури и изговори сва слова како их је редом написао. Не захтева додатна средства нити опрему у било ком смислу, само да професор својим гласом изговори оно што управо пише. Разумем да ово није уобичајено, да се на овакав приступ треба навикнути и да није увек лако синхроно писати и то изговарати, али можемо пробати, па ако не функционише смислити и још неки начин. Дакле, не могу да видим шта професор пише, али могу то да чујем.

Још неке дилеме

Данас готово све приватне школе имају уџбенике и у електронској форми, у wорд-у, пдф-у, што је формат апсолутно приступачан слепим особама. Уколико пак школа нема књигу у електронском формату, књига се може скенирати и тако из физичког претворити у електронски формат, уз извесно уређивање због слика. Није тако захтевно, а и када се једном на такав начин уреди књига школа ће је имати у наредним годинама, све док је у употреби, дакле и за друге људе са овим инвалидитетом.

Слепи људи нису ни мање нити више даровити за учење језика и сва остала правила и педагошке методе које се користе у настави важе и за њих.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.