Слепо и слабовидо дете у породици

Јелена Перепатић
НОВИ САД, 1999.

Није реткост да велику срећу, какву представља долазак новог члана породице, поквари чињеница да он има какав недостатак – урођену телесну ману, наследну болест или оштећење чула. Родитељи ипак треба да имају на уму да је већину ових сметњи нормалном развоју у знатној мери могуће ублажити и надокнадити тако да рођење овог детета не треба доживети као трагедију. Његовим прихватањем и одговарајућим васпитним поступком могуће је, шта више, постићи да ааоно у каснијем развоју постигне такав степен самосталности да ни у чему не заостаје за другим људима, о чему сведоче многи примери. Познати су случајеви људи са вишеструким оштећењима чула – слепоглувонемих, који су захваљујући љубави, разумевању и помоћи своје околине, као и сопственим напорима, писали књиге и освајали докторате, стичући општи углед и признање за своје квалитете. Поменимо само случајеве Американке Хелен Келер и Рускиње Олге Скороходове.

Наравно, нису непознати и многи други примери деце ометене у развоју која су, запуштена и одбачена, у лошим условима и лишена родитељске пажње и љубави, назадовала у сваком погледу, представљајући терет и себи и другима, без икакве кривице са своје стране. Да би се то избегло, потребно је уважавати препоруке које долазе из специјалне гране педагогије која се бави васпитањем и образовањем слепе и слабовиде деце – тифлопедагогије, као и искуства многих родитеља који су успели у свом најплеменитијем задатку – да биће које су довели на свет оспособе за сразмерно самосталан и пуновредан живот, дајући му љубав и примајући је од њега, што и јесте најдубљи смисао родитељства.

Ову књижицу написала је дипломирани психолог Јелена Перепатић, и сама слабовида, користећи у њој како своја стручна знања, тако и сопствена искуства. Она је уједно и живо сведочанство остварљивости поменутог задатка и требало би да буде добар мотив сваком родитељу слепог и слабовидог детета да његовим проблемима приђе на позитиван и конструктиван начин, уз свест колико је много могуће учинити ако се поступа правилно и уложи одговарајући труд.

Уредник

РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА

Рођење детета ометеног у развоју носи са собом многе проблеме и дилеме са којима се ређе суочавају друге породице.
Мада се научници, који проучавају породицу ометеног детета и односе који владају у њој, не слажу у потпуности око степена и значаја промена до којих долази рођењем оваквог детета, њихово појављивање је неминовно.

При рођењу ометеног детета родитељску срећу и усхићење често замењује туга, очај, каткада бес и осећај кривице и посебно страх везан за судбину детета. Трајање овог кризног периода је индивидуално.
Када он прође, ако родитељи успеју да прихвате дете, јављају се проблеми везани за бригу око детета и начина васпитања. Да би слепо дете научило неке вештине потребно је далеко више труда, рада и стрпљења него другој деци нормалног вида. Осим тога код ове деце чешћи су проблеми и поремећаји у понашању. Развој је неуједначен, а да би се то поправило у што већој мери, потребно је много више стимулације. Ту су и дилеме везане за лечење, (оперативне методе са несигурним резултатима) избором школе, занимања.
Проблеми међу супружницима су чешћи а број развода већи.

Из свега изнетог, јасно се види да су породица ометеног детета и односи, који у њој владају, оптерећени различитим проблемима који могу, ако се не реше на одговарајући начин, да негативно утичу на развој детета.

Да би ометено дете (у овом случају дете оштећеног вида) одрасло и постало способно да само брине о себи и води нормалан живот, од пресудног је значаја способност и спремност родитеља и других чланова породице да се суоче са развојним проблемом свога детета и прихвате га као жељеног и пуноправног члана без обзира што оштећење или губитак вида утичу на психофизички развој тако да га у неким аспектима ограничавају а дете чине у већој мери зависним од других.

УСПОСТАВЉАЊЕ КОМУНИКАЦИЈЕ НЕВЕРБАЛНА КОМУНУКАЦИЈА

Комунукација међу људима, којом се преносе мисли и осећања, најчешће се остварује говором. Поред ове, вербалне комуникације, поруке се саопштавају и невербално – погледом, гестом и покретом. Такво кумуницирање је нарочито карактеристично за бебе пре него што проговоре и речи добију значење за њих. У том периоду речи замењује „говор очију“ који мајке прилично лако разумеју.

Услед недостатка вида слепе бебе нису у стању да се споразумевају на тај начин већ развијају посебан речник – речник покрета. Он није једноставан за споразумевање тако да се код мајки јавља страх да их дете неће схватити. Иако разумљив, он није оправдан,јер слепа беба прихвата такво комуницирање и сама покушава да на тај начин саопшти своје потребе и осећања. Међутим, мајци је тешко да протумачи невербални језик слепе бебе. За то је потребно стрпљење које ће постепено дати резултат. Али, када једном успоставе такав облик споразумевања, то ће постати задовољство и за мајку и за бебу.

ЈЕЗИК ОСМЕХА

Са узрастон од приближно три месеца, људски лик готово увек аутоматски изазива осмех код беба нормалног вида. Чини се да су бебе тог узраста најсрећнија бића на свету која се смеше сваком човеколиком створу. Међутим, довољно је уозбиљити се да би беба, ако озбиљан израз лица потраје после уобичајеног осмеха, постала замишљена, збуњена па и уплашена, и да јој низ образе потеку сузе. Претходна илустрација само потврђује колика је важност чула вида и невербалне повратне информације, који доводе до разлика у језику осмеха између слепих беба и беба нормалног вида.

Слепе бебе почињу да се осмехују у четвртом месецу на познат глас али ни тада осмех није ни аутоматски ни редован. Поред тога редак је и ведри, усхићени смех толико карактеристичан за њихове вршњаке неоштећеног вида. Постоји ипак доста успешан начин који доводи до осмеха. Забележено је да је најпоузданији начин за изазивање осмеха код слепе бебе непосредан телесни додир са њом и миловање, тако да се осмех јавља чак и раније него код беба које виде.

ПРВЕ РЕЧИ

Негде око првог рођендана и дете оштећеног вида ће вероватно изговорити своју прву реч. То ће бити вероватно веома једноставна, двосложна реч која ће по гласовном склопу бити веома слична гукању које се већ чуло. Међутим, она ће служити беби да означи одређену ствар и то јој даје одлику праве речи.
Прве речи неће увек личити на оне које ми користимо и биће потребно нешто труда да би се разумеле. Бебин речник ће бити скроман али зато она те прве речи изговара веома љупко, тако да је тешко одолети изазову и не имитирати их. Међутим, веоме је важно да речи које дете чује буду правилно изговорене јер једино тако може научити да правилно говори и да уједно прошири и свој речник. Ово је важно за сву децу али посебно за децу оштећеног вида за коју ће реч, када порасту, бити значајно средство изражавања.

Догађа се да малишани оштећеног вида, после првобитног брзог напредовања, око друге године живота престају да уче нове речи и као да заборављају оне речи које су већ научили. Овај застој и назадовање збуњује и плаши родитеље који су пуно причали свом детету и тако му омогућили да проговори.
Узроци оваквог застоја нису потпуно разјашњени. Чини се, међутим,да имају везе са бурним психофизичким развојем детета које, у том периоду, није у стању да истовремено све постигне. Деци која не виде је потребно више труда и времена да развију своје умне, говорне и телесне способности. Међутим, то је само један од узрока овог застоја у развоју говора. За разлику од њих, пажњу деце која виде привлаче разни предмети, играчке и сликовнице што изазива и њихову жељу да их именују. Ову жељу задовољавају одрасли који показују деци предмете именујући упоредо са тим њихове називе. Захваљујући томе, дете које види, погледом тражи оно што је именовало. На тај начин се код детета развија тежња да и само именује предмете. Осим тога ако и не зна како се нешто назива, довољно је да покаже шта жели и одрасли ће га разумети али ће и именовати предмет и тако му олакшати развој говора.

Овакве и сличне подстицаје неме дете оштећеног вида. Ако се томе дода да, уколико су ова деца занемарена у породици, ако се са њима нико не игра, не прича им се, онда и не чуди што она касније проговоре и што је њихов говор мање развијен пре поласка у школу него код њихових вршњака који нормално виде.

ПРВИ КОРАЦИ

Кретање детета које види подстакнуто је оним што опажа око себе. Њега привлаче све те шарене, чаробне ствари које жели да дохвати. За разлику од њега, иако друга чула могу донекле да надокнаде недостатак вида, слепо дете звуци играчака које воли неће подстаћи да крене према њима и покуша да их дохвати све до тренутка када схвати да објекат постоји и када није у његовим рукама (да је супстанцијалан), што се догађа између 12. и 20. месеца живота. Тек тада оно бива подстакнуто да врши покрете досезања и хватања, као и да се креће у простору. Међутим, да би могло успешно да дохвати предмет који се налази негде у даљини, дете оштећеног вида мора да овлада још једном вештином.

Потребно је да развије и координацију ухо – рука. Да би савладало ову вештину биће му потребно много више времена и труда него његовим вршњацима који виде, који ће сличном вештином овладати већ на узрасту између 4. и 8. месеца. Поред тога, ова вештина је уско повезана са развојем појма о трајности објекта који се такође јавља око првог рођендана.

Тек када овлада свим овим вештинама, мало, слепо дете ће успети да помоћу звука одреди положај предмета и крене према њему.
Посматрања понашања слепе деце показују да ни једно од њих није научило да пузи или да се на неки други начин креће унапред док док предходно није, на основу звука, одредило његов положај и испољило жељу да га дохвати. Тако је за велики број слепе деце карактеристично кретање и пузање уназад.
Према томе, док не савлада све ове вештине слепо дете, иако је у стању да лепо стоји и контролише положај свог тела, није у стању да напредује у погледу кретања у простору. Шта више, ствара се напетост које се оно ослобађа посредством стереотипних покрета – блиндизама, о којим ће још бити речи. Тако, на пример, дете врти главом, клати се и слично. Ова појава често се запажа и на каснијим узрастима и представља један облик регресивног растерећења од напетости.

После прве године живота дете нормалног вида почиње да хода и постепено, осетивши задовољство због усправног положаја тела, стиче равнотежу и способност све слободнијег и спретнијег ходања. За слепу децу се може рећи исто. Као и њихови вршњаци, деца оштећеног вида у почетку ходају неспретно, саплићу се и падају али ипак стичу одређену вештину, сигурност и самопоуздање. Од овог момента развој кретања кроз простор код ове две групе деце, одвија се различитим током.

Једногодишњи малишан нормаланог вида, и поред честих падова, сваким наредним кораком постаје сигурнији и бржи. Међутим, честа осујећења на слепо дете делују другачије. Наиме, код њега долази до заостајања, оно губи веру у себе и повлачи се. Како расте, слепо дете све чешће наилази на препреке које повећавају опасност од озледе. Осим тога његово освајање кретања кроз простор успоравају и одрасли својим упозоравајућим повицима који на дете делују као кочница и оно постаје све опрезније и пажљивије. Да би се осећала безбедније, слепа деца често ходају укочено, покрети су им ограничени, без хитрости и спонтаности које су карактеристичне за малу децу нормалног вида. Насупрот њима, слепа деца су склона да избегавају кретање.

Да би се слепо дете слободно кретало и уживало у томе, потребна му је помоћ. Пре свега, треба му омогућити да се слободно креће по кући. То се постиже таквим распоредом намештаја да му се што мање објеката нађе на путу, односно, уређивањем једног дела простора у којем се оно може кретати без страха да ће наићи на нешто и повредити се. Ако се и приближи неком објекту који представља извесну опасност, не треба га паничним страхом уплашити, него га треба научити како да га избегне и развијати код њега поверење у сопствену могућност да се слободно креће.

ПРОСТОРНА ОРИЈЕНТАЦИЈА

Недостатак или тешко оштећење вида највише отежава способност слободног кретања и оријентације у простору. Да би се мало дете тешко оштећеног вида лакше сналазило у простору, мора да га упозна. Оно се упознаје са простором на основу памћења распореда просторија и намештаја у њима.

Предуслов за добру оријентацију је познавање просторних односа, односно појмова за њих ( лево – десно, испред – иза). Ако се детету описује неки простор, увек се почиње од исте полазне тачке (напр. улазних врата у стан или у кућу). Примера ради каже му се „дневна соба је десно од улазних врата; уз леви зид налази се….“ и тако редом, при чему дете опипава предмете о којима је реч.

Деца којој је тешко да се крећу сама (најчешће услед страха од повреде) траже да их други носе или воде, избегавају самостално кретање. Она ретко бораве на свежем ваздуху, мало се крећу, што неповољно утиче на њихов физички развој. Једна од последица оваквог стања је њихово скромније искуство из свакодневних збивања. Као и свако друго дете и слепо дете би требало да ужива у радостима санкања, шетања по опалом лишћу, мирису покошене траве, да има задовољство да само узбере цвет или воћку, као и да покисне на летњој киши.

КАКО ДЕТЕ ОШТЕЋЕНОГ ВИДА УПОЗНАЈЕ СВЕТ

Сазнање је по дефиницији процес у којем субјект ( у овом случају мало дете оштећеног вида ) постаје свестан онога што га окружује и стиче знања о томе.
Сазнање се стиче уз помоћ опажања, памћења, мишљења, учења, имагинације, открића, суђења, употребом језика и другим психичким процесима. По својој природи оно је нарочито повезано са опажањем.

При рођењу сва чула су слабо развијена. Код деце нормалног вида развој опажања очима, а тиме и сазнања, подстакнут је објектима који га окружују и буде у њему жељу да их упозна. Деца теже оштећеног вида су превасходно усмерена на преостала чула. Међутим, оштећење ( или губитак) вида не доводи аутоматски до боље употребе преосталих чула у процесу сазнања. Другим речима, дете може имати очувано чуло додира а да и поред тога, на основу опипавања, не може да каже шта држи у рукама или да наведе карактеристике или делове тог предмета.

Да би чула била максимално искоришћена као пријемник информација из спољнег света, потребно је много вежбе. Такође, да би те информације могле бити протумачене, потребно је искуство које се у детињству најлакше стиче руковањем и испитивањем предмета.
Удружена, преостала чула могу у великој мери да замене чуло вида, иако постоје неки појмови које слепа деца и поред најбоље воље неће моћи сасвим да разумеју (боје, хоризонт, дуга, огледало итд.).

УЛОГА ПОЈЕДИНИХ ЧУЛА У САЗНАЈНОМ РАЗВОЈУ

Сва чула имају важну улогу у стицању знања деце оштећеног вида. Деца, код које је вид донекле очуван, ослањају се пре свега на ово чуло. Уколико је вид више оштећен, остала чула добијају све већу улогу и дете, у зависности од тога шта ради, користи више она чула која му у том тренутку могу пружити више информација. На пример, када тешко слабовидо дете истражује неки ситан предмет, оно ће прво покушати да га испита видом. Уколико му то не пође за руком, јер је предмет сувише ситан, користиће преостала чула (највише чуло слуха и чуло додира) а коначни суд о предмету ће донети узимајући у обзир све што је о њему сазнало. Слепа деца, без остатка вида, или са врло малим остатком вида, биће усмерена искључиво на преостала чула.

Без обзира на то колико је вид оштећен, неопходно је да ова деца науче да користе сва остала чула, јер једино тако могу да што више сазнају о свету у којем живе и осамостаљују се.

Чуло слуха – је једино чуло ( осим чула вида ) које нам пружа податке о удаљеним објектима. На основу звука можемо да одредимо; о ком се објекту ради, његову приближну удаљеност, правац и брзину кретања.
Због тога ово чуло у животу особе тешко оштећеног вида има изузетно велики значај.

Чуло додира – уз чуло слуха у великој мери може да замени вид. Пипањем се могу сазнати многе особине предмета као што су величина, облик и материјал од којег је направљен. Међутим, оно има и нека ограничења – неупотребљиво је при упознавању сувише великих или сувише малих предмета, као и неких природних појава.

Чула мириса и укуса – су такође значајна чула. Она се највише користе при упознавању и препознавању хране.

ЕМОЦИОНАЛНА СТАЊА И РЕАКЦИЈЕ

Најраније емоционалне контакте дете тешко оштећеног вида, као и сва друга деца, остварује у својој породици, а касније и у дружењу са вршњацима. Емоционално, ова се деца развијају на нешто другачији начин него њихови вршњаци нормалног вида.

Слепа и слабовида деца такође умеју да воле, тугују, буду љубоморна, срећна или љутита. Разлике се огледају не у доживљавању него у испољавању, поготову негативних емоција, као што су бес, љубомора или мржња.

Бес и агресивно понашање код деце јавља се најчешће када им се нешто забрани, када нешто не могу сама да ураде или када се остварење неке жеље или замисли одгоди за касније. У свим ситуацијама када је дете осујећено у својим намерама говоримо о фрустрацији.

Деца у периоду осамостаљивања (око три год.) силно желе да све ураде сама а када им то не успе, из било ког разлога, она су љутита. Деца која виде, не скривају свој бес, док деца тешко оштећеног вида, насупрот њима, ретко испољавају своју агресију. Деца тешко оштећеног вида су чешће у ситуацији да су њихове жеље неиспуњене а намере осујећене. Слепа деца се уздржавају од агресивних наступа јер се боје да ће их родитељи због тога одбацити, а при томе су свесна да им је помоћ одраслих неопходна због чега желе да придобију њихову љубав. Осим тога, ова деца због природе свог недостатка не могу лако да процене реакције одраслих после њиховог излива беса ( не виде израз лица, претећи став) нити су у стању да брзо побегну или се сакрију.

Због свих ових разлога, уместо да искале свој бес на особи која их је осујетила, ова деца ће своју агресију окренути ка другим лицима, објектима (туку лутку, своју столицу) или према себи (аутоагресивне радње).
Протест према одраслима, који се понекад јавља, је уствари последица сукоба између јаке жеље слепе и слабовиде деце да буду самостална и немогућности да то увек остваре.

ИЗЛИВИ БЕСА

Поред блиндизама, који се могу окарактерисати као поремећаји понашања код већег броја слепе и слабовиде деце, присутан је још један поремећеј понашања. То су изливи беса праћени вриштањем, ваљањем по поду а каткада и аутоагресивним радњама Они се природно јављају око прве и треће године и реакција су детета на неку забрану родитеља. Ове реакције су пролазне уколико се на њих правилно одреагује, међутим, оне код слепе деце могу да буду знатно дуже ( о овим реакцијама било је више речи у поглављу о емоционалним стањима и реакцијама).

Родитељи у описаној ситуацији могу да реагују на више начина. Могу, на пример, да ућуткају дете које вришти тако што ће удовољити његовим захтевима, пре него што бука постане неподношљива. Затим, могу да га казне (физичка казна је делотворно оруђе). Остаје још могућност да се детету каже зашто нешто не може да уради и да се затим остави да вришти.

Први начин (услишавање жеље) није добар јер се тако дете мотивише да настави са таквим понашањем; постоји опасност да то постане трајан облик понашања у свим ситуацијама када је дете осујећено. Овде је проблем да такво понашање, пре него хендикеп, може да одбија другу децу од њега. Казна, мада тренутно ефикасна у сузбијању оваквог понашања садржи у себи други проблем: само потискује, одлаже непожељно понашање. Другим речима дете неће вриштати и ваљати се по поду али ће зато искористити прилику када не може бити кажњено да би најлакше добило оно што жели (то ће се по правилу догодити када родитељу најмање одговара, најчешће у гостима !).

Нереаговање односно игнорисање оваквог понашања је једини поуздан и прихватљив начин искорењивања оваквог понашања. Оно се примењује уз обавезно објашњење зашто нешто није дозвољено. Овакво понашање може да потраја и више од месец дана уз примену таквог поступка. У почетку ће се вриска појачавати и биће потребно много стрпљења да се она издржи. Када први талас прође, оно ће почети све брже да се губи и на крају ће сасвим престати.

СТРАХОВАЊА

Свет у којем живимо је из дечјег угла посматрања пун чуда, али и опасности. Неке од њих су реалне и видљиве, деца их се боје. Друге пак само су деци страшне, док су треће реално опасне, али притајене и невидљиве, тако да не изазивају страх.

У свету који окружује слепо дете постоји мање занимљивих ствари које га могу привући у авантуру истраживања, а много више опасности које га вребају на сваком кораку. Осим ситуација које му прете због недостатка чула вида, оно се може повредити и на многе, иначе, безопасне ствари, о којима има погрешну слику или га плаше јер су за њега необичне. Тако се малишан оштећеног вида може преплашити када први пут дотакне четку, чује инсекта или покуша да сиђе низ степенице, јер се боји да би га неко могао гурнути.

Слепа деца се, као и њихови вршњаци нормалног вида, боје мрака, вука,вештице и духова. Боје се да остану сама или да се изгубе. Већина ових страхова јавља се током развоја, када дете спозна да је рањиво и беспомоћно без присуства одраслих. На срећу, они најчешће нестају када одрасте.
Док расте, малишан може понекад ружно сањати. Пробудиће се из сна и потражиће неког блиског. Биће уплашен и вероватно ће бити потребно мало времена да схвати да је то сан, у чему му родитељ може помоћи. Треба га питати да исприча шта је сањало, умирити га и вратити у постељу, ако је потребно мало остати са њим. Вероватно ће брзо заспати и до јутра све заборавити.

Мала деца понекад теже заспе ако је предходни дан био веома узбудљив, или их је нешто потресло. Могу имати лоше снове и ако је у њиховом животу дошло до велике промене као што су селидба, полазак у дечји вртић или у школу. Уколико се родитељу учини да га је неки ружан сан јако узнемирио, или се понавља, треба попричати са њим, што често помаже.

Већина дечјих страхова не изискује помоћ стручњака, ипак, ако се родитељу учини да му се дете нечега сувише плаши, или ако не зна како да му помогне, треба да потражи стручни савет.

ТРАУМА ОДВАЈАЊА ОД РОДИТЕЉА

Током живота, поготову у детињству, близина вољене особе пружа радост и сигурност. Међутим, у тренуцима одвојености од ње, у ситуацији потенцијалне опасности, као и могућности губитка вољене особе, јавља се осећај беспомоћности, туге и страха, односно доживљај трауме одвајања. О овој трауми може се говорити тек када се дете емоционално везало за мајку као вољену особу, а затим од ње било одвојено. Њен настанак и јачина зависи од узраста детета, узрока, начина и трајања одвајања, као и од неких других фактора.

Рано афективно лишавање не подразумева само недостатак топлих и трајних осећања између мајке и детета у првим годинама живота. До њега може доћи и ако се овај однос, који пружа сигурност, повремено прекида краћим или дужим одсуством особе за коју је дете везано, најчешће мајке. Одвајање подједнако тешко погађа сву децу, без разлике. Међутим, слепа деца се чешће и раније одвајају од својих вољених и то углавном услед неке медицинске интервенције.

При одласку у болницу дете је узнемирено и напето због тога што мора напустити мајку и све који су му драги а поред тога стрепи од новог и непознатог.
Болница може бити емоционално хладна и негостољубива и у њој се доживљавају непријатне лекарске интервенције и прегледи. Отуда не изненађује што све ове непријатности мало дете често тумачи и као неку казну.

Након одвајања детета од мајке, у периоду који следи, могу се очекивати барем неке од три карактеристичне фазе реаговања детета.
У почетку се дете буни и протестује, али не плаче ( I фаза). Затим почиње да плаче и у овој фази акутног бола, безнађа и очаја, јасно се види детиња туга ( II фаза). Уколико је емоционална веза између мајке и њега била јача и чвршћа, то ће реакције бола и туге дуже трајати. Ако одвајање траје више дана, дете престаје да плаче, не показује свој бол и понаша се као да му више није стало ни до чега. ( III фаза).

Код слепе деце овакве реакције могу да буду много изразитије. Плакање траје непрекидно и дању и ноћу, дете престаје да говори, да се креће, почиње да мокри у кревет. То се наставља и када се мајка врати. По њеном повратку оно се рефлексно хвата за њу и припија уз грчевито стискање.
Свако одвајање због болничког лечења је за дете и родитеље тешко. Последице одвајања се могу донекле ублажити правилном и благовременом припремом детета за одлазак у болницу.

Препоручљиво је причати са дететом и у складу са његовим узрастом и заинтересованошћу објаснити му сврху и природу боравка у болници. При томе треба водити рачуна да објашњење буде прихватљиво за дете и да га додатно не уплаши. Док је дете у болници потребно га је чешће обилазити и учинити да му боравак протекне што је могуће пријатније. Родитељима се у оваквој ситуацији саветује да удовоље жељама детета али да при томе не мењају основне васпитне ставове. Деца поучена искуством да им је болесној све дозвољено, неретко настављају да се на исти начин понашају по повратку кући и тако постају мали „тирани“.

ЗАБРАЊЕНЕ ТЕМЕ

Поред тога што недостатак чула вида узрокује оскудније чулно искуство, успорава формирање појмова и отежава кумуникацију слепе деце, он је често разлог забранама да се говори о неким темама туђим деци која виде нормално.
Већина родитеља слепе деце је затечена њиховим стањем вида што доводи до низа потешкоћа ( како у савладавању свакодневних проблема везаних за васпитање тако и оних у домену комуникације између њих и деце ).

Један од ових проблема су забране везане за тему слепила.
Родитељи се често не усуђују, не могу да слободно и отворено причају са својом децом на ту тему. За то постоје, барем, два објашњења. Пре свега они често нису у стању да прихвате, барем у том тренутку, да је оштећење вида њихове деце чињеница коју није могуће променити. Друго, ако прихвате неминовност постојећег стања, и ако реално сагледају дететове могућности, не умеју и не желе да му то објасне јер им сваки такав разговор причињава бол.

Производ оваквог стања је чињеница да међу слепом децом има доста оне која су уверена да је вид нешто што се стиче сазревањем. Сходно томе она очекују да ће једнога дана, када порасту, прогледати. Њихова нада и жеља да прогледају су веома велике, као што су и њихово разочарење и туга, када схвате да до тога вероватно никада неће доћи.

Деца такође веома ретко причају о томе међу собом али, када им се ипак пружи прилика за разговор, он им доноси олакшање, зато што су могла да говоре о нечему што их оптерећује. Осим што доводе до емоционалног растерећења, разговори на ову тему, колико год пажљиво вођени, детету ипак наносе бол. Међутим, они му омогућавају да разреши унутрашње конфликте, умањујући разочарење до којег неумитно долази пре или касније, јер неке своје снове никада неће моћи да оствари и што је најважније, пружају му основу за развој реалне слике о себи.

Занимљиво је да деца оштећеног вида, када прихвате свој недостатак, не показују даље интересовање за тај проблем и тему. Њихов унутрашњи свет губи полако привлачност и они почињу више да се интересују за ствари и догађања који се одигравају око њих.

Једна од незаобилазних забрањених тема је и секс и све што је са тим у вези. Прве информације о половима деца нормалног вида добијају на основу анатомских разлика између дечака и девојчица и њиховог одевања. Деца примећују разлике и постављају низ питања, покушавајући да нађу објашњења за оно што уоче.

Слепо дете, међутим, може да формира појмове о сексуалности само на основу онога што чује, али не и види. Велики утицај на развој ових појмова имају родитељи, како њихов међусобни однос, тако и њихови ставови према сексуалности, породични морал, став у вези са полом детета и друго.
У забрањене теме могу се убројати још и смрт, болест, страх…. О њима деца често чују понешто и од других људи ван куће. Ове информације су најчешће некомплетне, недовољно јасне, што још више збуњује децу.

Сву децу интересују и ове забрањене теме и зато треба прихватити њихову радозналост омогућивши им задовољство и авантуру откривања.
У току разговора треба обратити пажњу на начин на који дете пита и тражити од њега да изнесе своје мишљење, како би се нашао најбољи начин да му се одговори. Овај одговор не мора бити сасвим прецизан, али треба да буде у основи истинит, искрен и разумљив да би био прихваћен од детета.

Поред ових забрањених тема у животу слепог детета постоје и забране друге врсте, непознате другој деци. Наиме, њему се не дозвољава да увек користи чуло додира и мириса да би упознало свет око себе. Примера ради, непристојно је помирисати храну или људе, додирнути експонате у музеју или пипањем спознати лик странца.

Ови табуи су доста снажни па ипак би их требало што је могуће чешће изостављати и омогућити детету да користи своја чула како би што боље и правилније спознало свет око себе.

ИГРА И ИГРАЧКЕ СЛЕПОГ ДЕТЕТА

Игра је неодвојиви део живота сваког детета. Кроз игру оно учи, упознаје физичке законе, увежбава социјалне улоге. Исто тако дете кроз ову активност испољава своје жеље, ставља се у ситуације које прижељкује, које му се свиђају или којих се боји у стварности. Садржај дечије игре, према томе, зависи од богатства његових индивидуалних искустава, доживљаја и сазнања, док форма игре одражава степен његовог развоја.
Као урођена способност, игра је својствена и деци оштећеног вида. Међутим, садржај и форма њихове игре, нарочито ако се ради о потпуној слепој деци, се знатно разликују од игара њихових вршњака који нормално виде. Наиме, игра слепе деце предшколског узраста је садржајно сиромашна и стереотипна и у многоме ограничена на игре и играчке које су детету биле познате од раније.

Оваквом стању доприноси више чинилаца. Пре свега, слепа деца нису у могућности да опонашају и прате игре својих другова и одраслих особа. Због тога она не могу сама да науче да се играју, већ им је потребна помоћ родитеља, васпитача или друге деце.
Осим тога, она не могу да учествују у неким врстама игара. Такве су све врсте игара у којима треба погодити одређени циљ, кретати се брзо и вешто по одређеном простору, игре скривања и проналажења, игре картама и слично.

Такође, један од великих проблема је и недостатак другова за игру. Слепа деца не могу сама да проналазе другове па се често играју сама или са укућанима. Из овога произилази да је пред родитељима и осталим члановима породице велики проблем како да омогуће слепом детету да се игра, научи да користи играчке, омогуће му да ужива у игри и кроз њу се припреми за рад. Поред тога, важно је знати да за дете оштећеног вида играчке имају далеко већи значај и улогу него за дете нормалног вида. За слепо дете играчка није само прибор за игру, већ врло често његов партнер у игри. Са вољеном играчком оно се понаша као са живим бићем. Она му пружа утеху када је тужно, заштиту када је уплашено и друштво када је усамљено. Лепа и интересантна играчка слепом детету, поред тога, омогућава да лакше пронађе другове за игру међу децом која виде.

Родитељи деце оштећеног вида наилазе на још један проблем потпуно непознат другим родитељима. Наиме, док родитељи деце нормалног вида муку муче да убеде децу да нека играчка није за њих и нису у могућности или не желе да је купе (дете би желело баш ту играчку), родитељи слепе деце не знају шта да купе, коју играчку би пожелео њихов малишан.

Да би им помогли у избору, наводимо неке од играчака које слепа деца радо користе у игри и које доприносе развоју појединих чула и спретности:

• Све врсте играчака које производе звук: звечке, пиштаљке, музички инструменти (звучни штапићи, мелодика, дечији клавир за игру). При избору играчака из ове групе требало би водити рачуна да се узимају оне играчке које могу корисно послужити за вежбање слуха, осећаја за ритам и чула додира.
• Играчке којима дете може захватити, товарити и пресипати : лопатице, кофе, кантице и слично. Овакве играчке развијају спретност и координацију руку, као и оријентацију потребну за кретање у простору.
• Играчке које се могу гурати : колица за лутку, на пример, доприносе развоју оријентације и слободног кретања. Уз овакве играчке дете се осећа сигурније јер зна да ће колица прва налетети на препреку и тако га сачувати од повреде.
• Посебну групу чине играчке које развијају фину моторику шаке и прстију. То су разноврсне боцкалице, коцке, играчке у чије се отворе стављају геометријски облици или тела, маказице (пластичне) и сл. Поред куповних, неке играчке родитељи могу и сами да направе. На пример, од истрошене дрвене оловке и канапа, могуће је уз мало труда направити „иглу“ на коју ће дете навлачити колутове или неке друге геометријске облике који на средини имају отвор.
• Такође, врло су занимљиве и корисне за децу и игре у којима деца убацују у посуду са мањим отвором ситније предмете (нпр. у флашицу убацују пасуљ, кукурузна зрна, дугмад и сл.). Посебно задовољство представљају и играчке које се растављају и састављају, које треба давати деци да би развијала спретност.
• Све играчке које се навијају требало би да одговарају узрасту, полу и интересовању детета. Оне треба да буду довољно чврсте и лаке за одржавање пошто их слепа деца радо стављају у уста. Поред тога све играчке које су у облику животиња треба да што више личе на животиње које представљају, како би слепо дете стекло правилне представе.

Важно је да се код детета развије навика спремања играчака после игре, да их оставља на одређено, увек исто место, како би их касније могло наћи и поново се играти њима.

КАКО ДРУГИ ДОЖИВЉАВАЈУ ОСОБЕ ОМЕТЕНЕ У РАЗВОЈУ

„Не слепило, већ ставови других,
оних који виде, је терет који је тешко
носити.“

Хелен Келер

Начин на који ће слепа особа бити третирана зависи од спремности и способности људи којима је окружена да такву особу прихвате и омогуће јој што нормалнији живот.

Однос људи према хендикепиранима се мењао кроз историју. У почетку се веома сурово опходило према деци ометеној у развоју (она су се најчешће убијала при рођењу). Током векова тај однос је постепено постајао хуманији.

Нажалост, неке предрасуде је тешко искоренити. Тако, на пример, људи често верују да су слепи беспомоћни, да зависе искључиво од бриге других, да не могу бити срећни, па чак и да је слепило вид казне Божије. Један број деце сматра да су њихови слепи вршњаци неспособни да науче да пливају, уживају у ТВ програму или кажу колико је сати. Није мали број људи који и после очигледних примера о успешности слепих приликом обављања неких послова, одбијају да се одрекну таквих предрасуда.
У животу слепих много је препрека, а неке од њих је тешко, понекад и немогуће савладати. Проблеми који настају, често због предрасуда, прате слепу особу још у раном детињству у дружењу са вршњацима, током школовања, при избору занимања, запошљавању и самосталном животу.

Слепа особа ће се лакше суочити са свим овим проблемима ако сама прихвати недостатак вида само као оштећење једног чула, а не као нешто што је чини мање вредном и значајно различитом од других људи.

ЗАВИСНОСТ
Родитељи деце оштећеног вида страхују за будућност детета, посебно бринући како ће оно живети после њихове смрти. Међутим, будућност детета управо зависи од његове оспособљености да води бригу о себи.

Сва деца, још од најранијег детињства, теже самосталности. Слепа деца се у томе не разликују од својих вршњака. Разлика је у томе што она никада не могу, и поред најбоље воље , да буду потпуно самостална. Увек ће постојати ситуације у којима ће им затребати помоћ. Она неће моћи да примете флеку на оделу, нити ће моћи да прочитају назив улице или број аутобуса. Ипак, знатно је више ситуација у којима ће моћи да буду самостална.
Деци не треба крити ту истину. Да би постала што самосталнија, потребно их је подстицати да све што могу ураде сама. Помоћ ће им у почетку бити потребна исто толико колико и стрпљење одраслог.

Самосталност детету тешко оштећеног вида значи много. Она му пружа слободу и доприноси формирању позитивне и реалне слике о себи.
Када се од детета очекује нешто да уради, важно је при томе усагласити тежину захтева са узрастом и тренутним могућностима детета. Међутим, уместо њега не треба урадити ништа што је у стању само да уради, постепено му помажући да се ослобађа помоћи других у свим ситуацијама када је то могуће.

БРАЋА И СЕСТРЕ
У животу сваког детета браћа и сестре имају посебно место и улогу, како у детињству, тако и у каснијем животу.
Слепој деци су браћа и сестре веома важни за њихов развој. Они су обично први партнери у игри и несташлуцима, њима се поверавају тајне, од њих слепо дете може пуно да научи као и да затражи помоћ и заштиту.

Понуђена помоћ брата или сестре је пожељна и добродошла уколико је то учињено спонтано и ако помоћ не угрожава потребу слепог детета да буде самостално. Због тога је важно да родитељи буду опрезни и одмерени у захтевима које постављају пред другу децу, којима се тражи пружање помоћи слепом детету.

Уколико се у захтевима претера, то може изазвати отпор и довести до тога да слепо дете друга деца избегавају, па се чак и непријатељски односе према њему. Зато их треба одмерити и стварати такве ситуације у којима старање о овом детету и игра са њима не представља терет и одрицање. Осим тога, родитељи својим примером најбоје могу да мотивишу осталу децу да се понашају хумано и сараднички, осећајући при томе задовољство што су у ситуацији да некоме помогну и обрадују га. Старија деца имају право на детињство, на другове, дружења и уживања која не укључују млађег брата или сестру.

Међу браћом и сестрама природно је ривалство па и љубомора и завист. На млађег брата или сестру најчешће су љубоморна деца испод пет година, поготову док су бебе. Завист и љубомора могу још чешће да се јаве у породицама са слепим дететом јер оно, због природе хендикепа, добија више пажње. Управо због тога, потребно је што више се посветити и другој деци. Временски бављење њима не мора да траје дуго, битно је да буде интензивно и да деца осете да је родитељима стало до њих исто као пре рођења млађег брата или сестре.

ВРШЊАЦИ
Од рођења дете је окружено другим људским бићима. У почетку она су неопходна за биолошки опстанак јединке. Међутим, касније су нам други људи потребни из још једног разлога. Поред њих се, ако су нам драги, осећамо добро, вољено, заштићено и спокојно. Једном речи осећамо потребу да смо са људима, да смо прихваћени, да волимо и да смо вољени. Док је дете сасвим мало, ове потребе задовољавају у првом реду родитељи, браћа и сестре, баке и деке. Касније, када прохода и научи да говори, полако ће у тај свет ући и друга деца. На самом почетку блиски сусрет два мала детета личиће пре на обрачун него игру. Они ће се или отимати око играчке и гуркати, или једноставно неће примећивати једно друго. Касније, када мало порасте, од треће године надаље, дете ће стећи прве другаре, децу свог узраста, или нешто старију. Упознавање ће углавном ићи релативно лако, оно ће прићи из радозналости да види шта раде друга деца, пожелети да се игра са њима или ће га привући лепа играчка. Уз другаре научиће нове игре, покрете и речи јер ће моћи да их посматра и имитира. Уз друштво у групи вршњака дете ће моћи да се искаже, да одреди свој положај међу њима, научи, усвоји норме понашања које важе у групи, односно вршњаци ће помоћи да се дете социјализује. Сваком детету је потребно друштво друге деце. По томе се ни мало не разликује ни слепо дете. Њему је такође потребан друг, разлика је у томе што до њега тешко долази. За то постоји више узрока. Пре свега, малишан оштећеног вида нема визуелне подстицаје да се приближи другом детету. Друго, он није у стању да у потпуности удовољи захтевима групе (на пример, не може да учествује у свим играма). Треће, социјална средина посредно учи децу да све што је различито и неуобичајено није пожељно. Поред тога, недостатак информација о слепилу и слепима доводи до тога да деца, и када су старија, не бирају слепу децу за другаре ако ни због чега другог, оно због тога што не знају како да се са њим друже. Сви набројани фактори доприносе да деца не примају у групу или одбацују слепу децу из ње. Међутим, упркос проблемима, свако слепо дете може да пронађе другаре који ће га прихватити. У томе ће му, барем док је мало, бити потребна помоћ и подршка.

ДЕЧЈИ ВРТИЋ
Полазак детета у предшколску установу је један од начина да дете упозна нове другове, научи нове игре, као и да се навикне на групу у којој постоје одређена правила. Њему ће већи део дана бити организован у дечјем вртићу, тамо ће стећи нова знања и вештине која ће му помоћи да спремније крене у школу.

Деца оштећеног вида, као и њихови вршњаци, могу да иду у вртић. Пред родитељима је да изаберу програме и облике редовног или специјалног предшколског васпитања и образовања. Оба модела имају своје предности и недостатке.

У групи вршњака дете оштећеног вида је у прилици да пронађе другаре нормалног вида. Уколико су услови повољни, оно ће бити прихваћено. Узроци тешкоћа да се дете тешко оштећеног вида укључи у групу деце нормалног вида, леже пре свега у неприпремљености предшколске установе за њихов пријем. Групе су превелике и васпитачи немају времена да посвете довољно пажње сваком детету. Осим тога, за рад са децом оштећеног вида потребна су посебна учила, играчке и оспособљеност васпитача. Такође, проблем представљају предрасуде и негативни ставови средине против којих је тешко се борити. Уколико су овакви ставови веома изражени дете ће бити одбачено, биће несрећно и осећати се мање вредно у односу на осталу децу.У другом случају, смештено у специјално одељење, слепо дете ће се наћи у друштву друге деце оштећеног вида и са њиме ће радити стручњак-тифлопедагог. Група деце биће знатно мања него обично и услови у којима ће живети и радити биће прилагођени њиховим потребама и могућностима. Међутим, и поред ових несумњивих предности, боравак у специјалним оделењима има и озбиљне мане. Она се најчешће формирају при специјалним школама, што појачава изолованост ове деце. Најбоље решење би било комбинација ова два модела – рад у малим групама деце неометене у развоју уз интензиван индивидуални рад са дететом оштећеног вида.

ПРИПРЕМА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ
Припрема за полазак детета у школу је свеобухватан процес који има за циљ да му олакша почетак школовања. Она обухвата сазнајни, емоционални, социјални и физички развој детета, затим припрему детета за школски рад и учење, као и психичку припрему детета за полазак у школу. У наставку текста биће више речи о психолошкој припреми деце оштећеног вида за полазак у школу.

Деци је школа непозната и, као и све друге тајновите ствари, она их привлачи али истовремено и плаши. Привлачи сазнање да школа представља симбол њихове одраслости, те стога често са поносом истичу да ће ускоро постати ђаци-прваци. Услед недостатка јасне представе о школи, начина рада у њој, а понекад и страха да ли ће одговорити новим захтевима, деца се прибојавају школе.

Код деце теже оштећеног вида ова узнемиреност појачана је и зебњама везаним за непознат простор и опасностима које можда у њему вребају. Брине их како ће бити прихваћена од друге деце, нарочито ако имају нека негативна искуства од раније (ако су била избегавана или им се неко ругао).

Да би се узнемиреност деце смањила, препоручљиво је причати им о школи, животу у њој, наводити им неке лепе примере. Пожељно је одвести дете до школе, омогућити му да се упозна са новим простором (показати му будућу учионицу, школско двориште). Уколико услови дозвољавају треба упознати дете и са учитељем. Куповина гардеробе и школског прибора је такође добар начин да се полазак у школу доживи као нешто лепо. Наравно да детету, при куповини, треба омогућити да у складу са својим могућностима активно учествује и бира.

ШКОЛОВАЊЕ
У време када дете треба да пође у школу утврђује се да ли је оно психички зрело за тај полазак. Када се ради о деци оштећеног вида, родитељи и стручњаци који процењују готовост детета за полазак у школу, суочавају се са сложеним питањем избора начина школовања.

У развијеним земљама, углавном у земљама Запада, постоји пракса интеграције хендикепиране деце у редовну школу, док у другима преовладава извојени облик њиховог школовања. У предходној Југославији постојала је двојака пракса. Док се у Словенији и Хрватској тежило ка интеграцији, у осталим деловима Југославије преовладавао је систем специјалног школства.

Искуства земаља у чијем образовном систему преовладава интеграција ометене деце су различита. Мада овај вид школовања има много предности над специјалном школом, појављују се и бројни проблеми везани пре свега за неприхватање ове деце од стране вршњака као и неспремност и неприпремљеност наставног кадра за рад са овом децом (недостатак знања, искуства, специјалних наставних средстава и адекватне стимулације). С друге стране, специјална школа је кадровски и програмски прилагођена специфичним потребама деце. Највећи и најозбиљнији недостатак специјалних школа лежи у чињеници да је већина деце већ на узрасту од седам година одвојена од породице, у интернатским условима, лишена љубави и пажње најближих. Поред тога овакве установе воде својеврсној изолацији деце тешко оштећеног вида и њиховој каснијој и тежој интеграцији у редовне токове друштва (већина слепе деце долази у школу у Земуну са седам или осам година а из ње излази по завршетку средње школе, са осамнаест, деветнаест година).

Успех у школи ученика оштећеног вида не зависи само од одабране школе и степена оштећења вида, него и од његових интелектуалних способности, воље и мотивације да постигне успех, повољне социо-економске ситуације у породици, жеље и умешности родитеља да помогну детету у савладавању школског градива, барем у почетку, и ставова средине (вршњака, наставног кадра) и др. Управо је успех у школовању један од најбитнијих фактора који одређују начин на који ће се особа ометена у развоју укључити у животну и радну средину људи без хендикепа. Досадашња пракса интеграције деце оштећеног вида у редовне школе, била је усмерена на прилагођавање детета средини и није дала задовољавајуће резултате. Пракса да се са децом оштећеног вида отпочне рад тек када крену у школу показала се као погрешна. Поред тога, припреми ове деце за полазак у школу, посвећивана је недовољна пажња, а њихова добра припрема је нужан услов за постизање задовољавајућег резултата. Само разумевање свих утицаја који делују на дете оштећеног вида, пре и у току школовања, и покушај уклањања оних препрека на које је могуће утицати (као што је информисање наставног кадра нпр.) уз благовремени систематски рад са родитељима и децом, допринео би потпунијој интеграцији и бољем школском успеху.

БРАЈЕВО ПИСМО

Брајева азбука је писмо усавршено за слепе. Добило је име по Лују Брају који га је усавршио и оно званично постоји од 1825. године.
Састављено је од шест тачака које су распоређене у усправном правоугаонику са по три тачке по висини и две по ширини.* Брај је израчунао да се са тих шест тачака може направити 63 комбинације, што је више него довољно да се напишу сва слова француског језика, знаци интерпункције, бројеви и ноте (при чему се никада не користи свих шест тачака).

• Свака тачка ради лакшег препознавања има свој број. (чита се прво са леве стране од горе према доле 1., 2., 3. и са десне стране 4., 5., 6.

Ово писмо прилагођено је разним језицима широм света. У Југославији је у употреби јединствена верзија Брајеве азбуке коју је саставио Винко Бек.

** Табеле преузете из уџбеника „Тифлологија“ Станике Дикић

ПОРЕМЕЋАЈИ НАВИКА

Детињство и младост су веома значајна раздобља у емоционалном, сазнајном и душевном развоју човека.

Душевни развој је последица узајамног деловања урођених биолошких, генетских, биохемијских, физиолошких социјалних (породичних и друштвених) чинилаца. Под повољним условима он се одвија нормално а под неповољним могу се јавити неки од следећих поремећаја и сметњи.

1. Сметње и поремећаји храњења – су пролазне или трајније сметње праћене смањеним или повећаним апетитом, повраћањем, трбушним боловима, спорим једењем, претераном избирљивошћу, задржавањем хране у устима, једењем несварљивих материја као што су на пример зид или креда и сл.
2. Сметње и поремећаји сна – су честе појаве код слепе деце без остатка вида. Најчешћи поремећаји сна су следећи: немирно спавање, несаница, тешко успављивање, ноћни страхови, често буђење, плакање и сл.
3. Сметње и поремећаји мокрења – такође нису ретки међу слепом децом и ретко се јављају издвојено. Под поремећајима мокрења подразумева се: повремено или стално невољно испуштање мокраће у рубље, ређе дању, чешће ноћу, које може бити примарно (јер није дошло до навикавања на чистоћу) или секундарно (након дужег периода сувоће).
4. Аутоагресивно понашање, односно самоповређивање, јавља се релативно често до четврте године. Оно се испољава у облику грижења, ударања главом и штипања и обично нема озбиљније последице. Код старије деце је овакво понашање ређе али су и последице теже.
5. Фобичне реакције, стања и неурозе. Под фобијим се подразумева јак, безразложни страх који се упорно јавља у присуству неких особа, објеката или у извесним ситуацијама. Најчешће су фобије од мрака, ситних и крупних животиња, буба, затвореног простора, вожње авионом, лекара (белог мантила), смрти, заразе… Неки од ових страхова, који се јављају у детињству, последице су одрастања и временом пролазе. На постојање „патолошког“ страха указују следећи знаци : његова јачина и упорно понављање, повећање зависности од одраслих, промена навика и понашања, као и назадовање у развоју.
6. Поремећаји покрета – код слепе деце јављају се специфични облици ових поремећаја које називамо блиндизмима. То су стереотипни механички покрети који служе моторном растерећењу од нагомилане и неискоришћене енергије. Јавјају се када дете нема шта да ради, када није ничим заинтересовано нити ангажовано нечим корисним и за њега привлачним. Блиндизми се могу испољити на више начина у зависности од узрока. На основу њиховог порекла можемо их поделити у четири групе
7. Они који су настали из потребе за моторним растерећењем (као вентил за неискоришћену енергију која би, да дете види, била утрошена уобичајеним активностима) на пример: клаћење напред – назад или лево – десно, премештање са ноге на ногу, врћење главом, љуљање.
8. Навике или гестови који нису уобичајени а усвојени су као такви или уопште нису усвојени због ограничене могућности имитирања „нормалних гестова“(на пример: помањкање ритмичког померања руку у ходу, ходање укочених ногу и сл.).
9. Покрети који имају за циљ да заштите дете од повреде, на пример да не би лицем налетело на препреку, дете забацује при ходу горњи део тела уназад, да би заштитило руке, скупља песнице и сл.
10. Гестови и мимика који су последица болести очију (жмиркање, трљање очију, окретање од светла, спуштање главе, гледање у извор светла, стављање раширених прстију између ока и светла и махање њима.).

ШТА СВЕ ТРЕБА ДА ЗНА ЈЕДАН ПРЕДШКОЛАЦ

Свако дете је способно да учи, међутим, колико ће научити, не зависи само од његових психичких и физичких способности. Деца оштећеног вида упркос томе могу да науче много тога што знају и њихови вршњаци нормалног вида. Међутим, да би достигла задовољавајући ниво многих вештина, њима ће бити потребно много више времена и упорности. На отежан развој слепе деце не утиче искључиво недостатак вида. Ту су још и дужи боравци у болници, ради операција ока, као и недовољна обавештеност родитеља и шире социјалне средине о слепилу и слепима. Поред тога сметње код слепе деце могу бити комбиноване са церебралном парализом, деформитетима екстремитета или других органа као и менталном ретардацијом, од сасвим благе до тешке. Због тога је веома важно ускладити захтеве са могућностима детета. Неопходно је при томе знати да свако дете, без обзира на сметње, може да учи и постигне максимум у оквиру својих могућности. Предшколац оштећеног вида, очуваних интелектуалних способности, може да до поласка у школу научи да води основну бригу о себи, као и да стекне одређена знања, вештине и навике. Другим речима, треба да буде у стању да се сам обуче, обује и свуче, користи прибор за јело (барем кашику), има развијене хигијенске навике, уме да користи играчке и да зна да се њима игра, самостално се креће у познатом простору, као и да поседује количину знања сличну његовим вршњацима нормалног вида.

ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ИЗВОЂЕЊА ВЕЖБИ
Да би вежбе дале жељени ефекат и позитивно утицале на целокупни развој детета, потребно је придржавати се неких основних правила приликом њиховог извођења.

1. Све вежбе се изводе поступно, од лакших ка тежим. Почиње се увек од активности које су познате детету.
2. Вежбе треба изводити до момента када постану претешке за дете (дете је неуспешно и после више покушаја).
3. Вежбу треба завршити увек тако да се дете осећа пријатно.
4. Вежбе које се изводе уз присилу немају сврхе.
5. Вежбе треба да трају онолико дуго, колико траје дечије интересовање.
6. Ако је дете плашљиво, склоно одустајању, или улаже видан напор да би извршило задатак, потребно га је похвалити и охрабрити.

ОБЛАЧЕЊЕ И ОБУВАЊЕ
Деца нормалног вида могу лакше да савладају ову вештину, пошто уче и на тај начин што имитирају родитеље. Родитељима је тако олакшано и објашњавање сразмерно сложених процедура које прате облачење и обување. Довољно је, на пример, закопчавати дугме и то пропратити описом свих извршених радњи па да се буде изненађен колико посебних операција то захтева, чак и од спретне особе. Дете тешко оштећеног вида, заправо, учи сваку сложену радњу на сличан начин – савлађује је корак по корак, све док се многобројним понављањима не аутоматизује. Да би се овакво дете научило самосталном облачењу и обувању, потребно је придржавати се одређеног редоследа. Свлачење је једноставнија вештина од облачења па се , према томе , она савладава прва. Дете учи да свуче јакну, мајицу, панталоне са ластишем око појаса, чарапе, капу… Тек када научи да се скида са лакоћом само, може се ићи даље. Прелази се на увежбавање препознавања појединих одевних предмета, у почетку основних. Након тога, вежба се препознавање појединих делова одеће (ногавица, рукав, предњи део мајице). Препоручљиво је у овој и претходној фази учења користити одевне предмете који се лако распознају и код којих је лако одредити шта иде напред а шта назад (кошуља, панталоне које се закопчавају и имају џепове и сл.). На крају се учи како се шта облачи и прелази на увежбавање самог облачења. Највеће проблеме деци оштећеног вида причињавају дугмад и пертле, као и разликовање леве и десне ципеле.

Због тога је неоходно ове вештине увежбавати корак по корак. (На пример, везивање пертли се може разложити у пет посебних фаза). Брзина учења је различита код сваког детета. Сигурно је да ће уложени труд и стрпљење, уз много љубави и похвала, временом бити награђен. Поред тога што научи да се само обуче, дете треба да у томе постигне задовољавајућу спретност и брзину , што се постиже само дуготрајним и упорним вежбањем, за које га треба мотивисати. Један од начина мотивације је да се организују мала такмичења у брзини, спретности и тачности вршења неке радње. У сваком случају, дете које уложи напор треба похвалити, а ако не успе у нечему – охрабрити. Упркос труду и жељи да буде брже, дете тешко оштећеног вида ће увек бити спорије јер ће морати да пипањем одреди да ли је неки одевни предмет преврнут, шта је напред а шта назад, где су рупице и сл. Децу треба навикавати да ствари остављају на предвиђена места како би касније, када има устребају, могла сама да их нађу. Родитељи треба да покушају да и код ове деце развију жељу да буду уредна и лепо обучена. Приликом избора одеће потребно је обратити пажњу и на следеће; одећа би требало да буде прилагођена узрасту, да је од природних, квалитетних материјала који се лако одржавају (ова деца се много више и лакше прљају), као и таквог кроја да се лакше облачи.

УПОТРЕБА ПРИБОРА ЗА ЈЕЛО
Деца тешко оштећеног вида могу да науче уз много труда, стрпљења и вежбе да се самостално хране и при томе користе прибор за јело.
Да би слепо дете овладало овом, за њега, веома тешком и сложеном вештином у почетним фазама учења препоручљиво је користити игру као природан начин дечјег сазнавања. Сва деца воле да сипају, пресипају, пуне и празне све предмете у које се нешто може усути. Ако се у игри кофицом и лопатицом, лопатица замени кашиком, дете ће пресипајући песак, воду, земљу и сл. учити да користи овај комад прибора за јело и вештину руковања њиме применити и за столом.

У почетку родитељ води руку детета и помаже му да захвати храну. Када овлада овом вештином, малишан је спреман и сам да покуша. Сваки почетак је тежак, храна бежи из кашике и просипа се свуда по столу и поду. Да би почетак био лакши, препоручује се да храна буде кашаста (она се лакше захвата и не бежи из кашике), да је тањир стабилан (да се теже преврће) и да није од ломљивог материјала. У самом почетку вежбања дете се неће увек најпристојније понашати (просипаће храну, лупаће кашиком или ће се играти).

Шта год дете буде радило не треба га грдити нити кажњавати. Охрабрење и похвала за уложени труд има више ефекта. Временом ће престати да се игра и мање ће се прљати. Научиће да користи и остали прибор за јело када за то дође време.
Ипак, дете ће и даље као када је било сасвим мало, уживати да прстима „вија“ воће, кокице и друге укусне ствари по тањиру и у томе га не треба спречавати.

РАЗВИЈАЊЕ ХИГИЈЕНСКИХ НАВИКА
Развијање хигијенских навика детета оштећеног вида веома се мало разликује од поступка који се за то примењује код деце нормалног вида. Навикавање слепе деце на чистоћу важно је поред осталог и због тога што се она чешће и лакше прљају. Свакако, одржавање хигијене је потребно не само због очувања здравља, већ и због естетског разлога. Стицање хигијенских навика је дуготрајан процес који започиње од самог рођења. Уколико је дете од почетка навикнуто на чистоћу, оно ће лакше развити хигијенске навике.

После првог рођендана, већина деце достиже довољан ниво развоја да може користити ношу за своје физиолошке потребе. Омашки у задовољавању физиолошких потреба биће у почетку више, а касније све мање. Понекад до њих долази и када је дете навикнуто на чистоћу. То се дешава из више разлога, најчешће зато што се дете заиграло па није на време кренуло ка тоалету; услед инфекције мокраћних путева или због емоционалне напетости. Овакве омашке, уколико нису хроничног карактера (као што је учестало ноћно мокрење) су нормална појава која се толерише до узраста 5 – 6 година.
Проблеми, који се јављају у почетним фазама навикавања на чистоћу, су узроковани немогућношћу детета да видом контролише ову врсту активности и осети задовољство које потиче од уредности.

Осим што би дете требало да научи да тражи одлазак у тоалет када се за то укаже потреба, до поласка у школу би морало бити у стању и да је самостално задовољи. Такође, њега треба оспособити за бригу о основној хигијени – прање руку, лица, ногу и зуба. То се постиже уз коришћење природне склоности деце да уживају у брчкању и праћакању у води. Међутим, слепа деца нису у стању да имитирају одраслог приликом прања појединих делова тела, као и коришћења сапуна и четкице за зубе. Због тога у непосредном контакту са њима треба им спрпљиво показивати како се то ради, све док не стекну жељене хигијенске навике и вештине.

Деца узраста 3 – 4 године, сувише су мала да схвате озбиљно потребу одржавања хигијене. Зато им је потребна помоћ и надзор родитеља. Он треба да прихвати дечју склоност да се поиграју са водом и на основу ње код детета формира позитиван однос према одржавању телесне хигијене. У сваком случају, без обзира колико је вештине дете стекло у томе, треба га похвалити за сваки труд који уложи и независност коју испољи када сразмерно самостално покуша да се опере.

РАЗВИЈАЊЕ РАДНИХ НАВИКА
Стицање радних навика на предшколском узрасту је веома важно за дете оштећеног вида. Док дете учи, упознаје свет и осамостаљује се. Осим тога, ако има развијене радне навике лакше ће прихватити школске обавезе када постане ђак првак. Посебну важност има рад у којем дете нешто прави. Кроз такву активност оно упознаје особине материјала, постаје спретније и јача мишиће.

Међутим, да би дете нешто направило, треба прво да себи постави циљ, да испланира како ће до тога доћи. Мало дете оштећеног вида је сувише мало да би само могло све испланирати и урадити. За то ће му у почетку бити потребна помоћ одраслог све док само не пожели да ради, док не развије способност да само одреди циљ и постане довољно вешто да га може остварити. Ако родитељи и у најмањој мери постигну да њихово дете оштећена вида осећа потребу за радом и задовољство у раду тада су они на добром путу да развију код њега жељене радне навике.

Несумњиво, на формирање радних навика у првом реду утичу родитељ и остали чланови породице, вршњаци а касније и васпитачи, учитељи, наставници и други људи са којима долази у додир.
Од става родитеља према раду уопште, као и раду њиховог детета, зависиће и како ће оно да гледа на рад. Осим тога, деца се међусобно разликују по својим особинама и склоностима, тако да и од тога зависи какве ће радне навике стећи.

Успех у раду је од велике важности за формирање радних навика, а он зависи од воље, одлучности, љубави према раду, издржљивости и упорности које дете поседује као личност и спремно је да их уложи у радне активности.

Шта све дете оштећеног вида може да ради? Оно може да се брине о себи, да води рачуна о својим играчкама (склања их када се са њима не игра) и да помаже старијима.

О бризи о себи је већ било речи. У ову бригу се убраја самостално облачење, чешљање, умивање као и употреба прибора за јело. Кроз ове активности дете се осамостаљује, стиче самопоуздање и радне навике.

Иако је овом приликом немогуће набројати све оне послове које деца оштећеног вида могу да обаве, даћемо неколико примера. Дете може помоћи у кухињи тако што ће опрати воће и поврће, очистити кромпир или грашак. Оно може руковати неким апаратима, помоћи у брисању посуђа и спремању стана као и оним пословима који не захтевају искључиво вид.

ШТА ЈОШ ТРЕБА ДА ЗНА БУДУЋИ ПРВАК

Поред тога што треба да зна да води основну бригу о себи, један предшколац треба да има и одређени ниво знања о себи и свету који га окружује, пре него што крене у школу. Деца која виде подстакнута су да истражују свет оним што виде. У свету око њих много је чуда која се за њих дешавају по први пут, која желе да истраже и схвате. Зато постављају многа питања и брзо проширују свој речник.

Слепа деца прихватају речи које чују и труде се да их употребе правилно, премда им њихов смисао често није довољно јасан. Неке од тих речи и појмови које означавају су такви да их никада неће схватити. Такав, је нпр, појам боја, огледала, перспективе. Овакве појмове она усвајају и имају извесну представу о њима само на основу онога што чују од других, или везивањем за неке друге асоцијације. Тако на пример, асоцирају белу боју за нешто што је хладно, чисто, невино.

Да би слепа деца стекла правилну слику о предметима и појавама , потребно им је омогућити да што више до ње долазе личним искуством. Само тако ће појмови које изграде имати смисао и бити им блиски. Ипак, да би бете могло правилно да их схвати и усвоји неке од њих, биће му потребна помоћ.

ОРИЈЕНТАЦИЈА У ПРОСТОРУ
Успешно самостално кретање деце код које су остаци вида веома слаби (опажање светла и сенке) зависи од њихове способности да се крећу, предходног искуства, емоционалног стања и увежбаности.

Да би дете успешно могло да се сналази у познатом или непознатом простору, прво мора да усвоји појмове који се користе приликом описивања положаја предмета у датом простору. То су следећи појмови: лево, десно, испред, иза, горе, доле, у, на, испод, поред, између итд.

ИГРЕ И ВЕЖБЕ ПРОСТОРНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ
Могуће је осмислити више игара и вежби које развијају ове појмове. Овде су издвојене неке од њих који се могу изводити индивидуално, уз учешће целе породице, или друге деце.

1. Вежба којом се развијају појмови лево – десно.
   Од детета се тражи да раздвоји предмете по неком критеријуму у посуде које се налазе испред детета. Овом вежбом може се уједно развијати и чуло додира, спретност прстију (када се користе ситни предмети), способност разликовања основних геометријских облика као и способност разврставања објеката по једном или више обележја.
2. Вежбе које развијају појмове горе – доле .
   Један од начина да се детету тешко оштећеног вида објасне ови, њему тешко разумљиви појмови, је да они постану опипљиви. У ту сврху могу послужити кухињски сто и други делови намештаја које може да дохвати. Тако, када се нађе испод стола, лако му је да схвати шта је изнад њега, када се попне на столицу или кревет може да утврди релативни положај других објеката и формира правилне појмове о просторним односима.
   Потребно је детету наводити примере онога шта је горе (сунце, облак, небо, плафон, авион) и онога шта је доле (земља, трава и сл.) Пожељно је да ове и друге појмове, што је могуће више, гради на основу сопственог искуства.
3. Вежбе за развијање појмова испред – иза, у, на, поред.
   Као и претходно поменуте, ове појмове мало дете тешко оштећеног вида тешко схвата. Да би му се приближили, неопходно је користити њему блиске и познате предмете и непосредно искуство у руковању њима.
   
   I пример:
   Од детета се тражи да именује предмет или објекат који је испред њега (зид, столица, нека играчка). Уколико разуме шта се од њега тражи, на сличан начин му се објашњавају прво појам иза а затим и остали појмови. На пример, док дете стоји окренуто зиду треба да каже која му је играчка иза леђа ( при томе је препознаје пипањем, не окрећући се).
   
   II пример:
   Од детета се тражи – да изврши налог: стави предмет ( мању играчку) у , на , поред, или иза неког другог предмета или играчке; наброји предмете који су на столу, испод стола, у нечему и слично.
   Када дете овлада основним појмовима, везаним за просторне односе, могуће је организовати игре које развијају просторну оријентацију.
   То су игре у којима дете проналази другог играча пратећи звук (нпр. звечке, звонцета) при чему се могу увести и појмови који ближе одређују удаљеност (близу, далеко)

Игре „потраге за скривеним благом“ које се играју са два или више учесника. У њима дете, на основу вербалног упутства, проналази скривено благо (играчку, бомбону, поклон и сл.).

Налози се могу издавати један по један или више њих одједном, уз опис кретања и у том случају дете предмет проналази по сећању. Захтеви се затим постепено повећавају. Ако у игри учествује више деце, играча, победник је онај који направи најмање грешака и пронађе највише „скривеног блага“. Приликом издавања налога, у зависности од врсте и степена оштећења вида и узраста детета, могу се користити појмови везани за боју или облик предмета у којем је скривен тражени предмет (на пример, благо је скривено у дневној соби, лево од врата, на столу, у жутој округлој чинији итд.)

ИГРЕ КОЈЕ РАЗВИЈАЈУ ЧУЛО СЛУХА

1. Игре у којима дете по звуку треба да пронађе другог „играча“ (дете) и препозна га као у игри „ћораве баке“. При томе сваки играч производи звук неким посебно одабраним предметом.
2. Игре у којима дете треба да погоди шта се ради или који се апарат чује и слично. Оне се могу често играти при извођењу свакодневних активности.
3. Слично, као у претходним играма дете треба да наброји шта све чује док седи у тишини (сат, птицу,жагор у дворишту, возило које је прошло и слично). У овој игри може се користити и тонски запис разних звукова (животиња- домаћих,дивљих, звук звона, закључавање врата итд.).
4. Игре у којима дете треба на основу звука да погоди какво је возило прошло улицом.
5. Игре у којима дете на основу звука треба да погоди шта је у затвореној посуди (шећер, песак, кукуруз, пиринаџ, кликери и сл.).
6. Игре у којима дете треба да погоди или имитира звук који је извео други играч својим телом ( тапшање, пуцкетање прстима, и слично).
7. Игре у којима дете треба да погоди шта је пало на под. Испуштају се предмети карактеристичног звука.

ИГРЕ КОЈЕ РАЗВИЈАЈУ ЧУЛО ДОДИРА

1. Код сасвим мале деце вежбе препознавања појединих предмета и играчака изводе се са оним објектима који су детету донекле познати (играчка, комад прибора за јело и сл). Као игра, ова вежба се може изводити у пару, при чему играчи наизменично један другоме задају тајанствени предмет. Када се ово чуло донекле развије, и дете буде у стању да препозна више предмета, у игру се укључују ситнији предмети (кључ, кликер, кокица, орах, гумица итд).
2. Вежбе у којима дете треба да развста предмете на глатке и рапаве. Од реквизита се користе различите крпице које се лако могу поделити у једну од две категорије, глатки и рапави ситнији предмети и сл.
3. У једној варијанти ова вежба се може организовати тако да дете уједно вежба и појмове лево – десно, ближе – даље. Такође ове вежбе се могу изводити и у виду игре : од постојећих материјала издвоје се они глатки и рапави ( за узорак рапавог може да се користи и шмиргл- папир), а затим залепе на плочице направљене од тање шперплоче, изглачане, лакиране и заобљених углова, или на тврђи картон. Потребно је од сваке врсте материјала направити по један пар плочица (од три до девет парова) који се затим користи према правилима познате игре „меморије“. У њој се играчи такмиче ко ће пронаћи већи број парова.

ИГРЕ И ВЕЖБЕ КОЈЕ РАЗВИЈАЈУ ЧУЛО МИРИСА И УКУСА

1. Игре у којима дете треба да препозна по мирису : цвеће, воће, намирнице. Игра се може изводити индивидуално (као вежба), у пару (тада играчи наизменично један другом дају задатке) или у групи.
2. Вежбе у којима дете треба да на основу мириса или укуса погоди шта има за ручак.

ИГРЕ И ВЕЖБЕ КОЈЕ РАЗВИЈАЈУ СПРЕТНОСТ ШАКЕ И ПРСТИЈУ И КООРДИНАЦИЈУ ПОКРЕТА

1. Све игре у којима се користе ситни предмети које треба убацити у мали мали отвор („боцкалице“,зрнца пасуља, кукуруза, кликери и сл.).
2. Игре конструкторским материјалом (коцке и друга геометријска тела). Код избора ових играчака треба водити рачуна о узрасту детета, квалитету материјала и лакоћи манипилисања, односно, склапања и расклапања.
3. Игре у којима се користе играчке код којих у одговарајуће отворе треба поставити припадајући облик (нпр „бубамара“) или код којих, слично слагалици од делова, треба склопити облик ( који је издвојен из целине и раздвојен на делове).
4. Вежбе у којима дете ниже нешто (изрезане облике, макароне , перле). У овим играма од детета се може тражити да ређа предмете према одређеном правилу ( по величини, од већег ка мањем и обрнуто, по облику или по неком распореду). Тако се, поред фине моторике и координације покрета, увежбава мишљење и памћење и чуло додира.

ВЕЖБЕ ГОВОРА И ЈЕЗИКА

Да би се говор детета оштећеног вида развио без већег заостајања у односу на децу истог узраста нормалног вида, треба се за то постарати одговарајућим вежбама.
Детету је потребно што више причати и певати. Приликом именовања предмета неопходно је омогућити му да их што је могуће чешће упознаје непосредно, да их опипа, помирише, чује њихов звук и сл.
На тај начин оно ће моћи да повеже реч и предмет који та реч означава. Временом ће дете само почети да препознаје и именује предмете. Касније, када научи више речи и прохода, од њега се може тражити да покаже или донесе неки предмет, или именује поједине делове тела. Такође, задатак се може састојати у издвајању и доношењу одређеног предмета, измешаног са другим, до извесне мере сличним предметима.

За постизање ма и најмањег напредка у развоју говора слепог детета, нарочито на почетку, биће потребно много љубави, такта и стрпљења од стране родитеља. Они треба да имају на уму какве су могућности детета и не љуте се на њега ако му је потребно више времена да схвати оно што му се објашњава. Увек га треба охрабрити да буде самостално и помоћи му ако после више покушаја не успе, како се не би разочарало у сопствене способности. Сваки успех треба подржати и похвалити, а ако се осети умор – одложити оно што је предвиђено да се уради за касније. Код детета треба градити позитивну слику о његовим могућностима да, улажући труд, стигне до жељеног циља.

Свако дете воли да му се прича и чита, нарочито ако је текст примерен његовим могућностима разумевања и занимљив. У почетку треба бирати краће приче јер деца не могу дуго да задрже пажњу на ономе што чују. Причице и песмице треба понављати када дете зажели, што ће подстаћи да их памти и понавља. Пре него што се нека прича исприча, треба детету објаснити непознате речи и појмове уз коришћење што више чула.

Приче, песме, бајке и остали прикладни текстови доприносе развоју говора али ипак највећу улогу у богаћењу речника слепог детета има дружење са децом сличног узраста.

ОРГАН ЧУЛА ВИДА

Око, као орган чула вида, омогућава нам, не само да видимо неки објекат, већ пружа и ближе податке о његовој боји, облику, величини, удаљености, као и о смеру и брзини његовог кретања.
Око је сложен орган, не само по својој грађи, већ и по својој функцији.
Познавање основне грађе и функције овог органа је основа за разумевање узрока и настанка различитих обољења ока.

Анатомија ока
По својој грађи, око је веома сложен орган. Чуло вида се састоји од: очне јабучице, нервних путева и помоћних органа као што су очни капци, сузне жљезде и друго.

Грађа ока

Очна јабучица је споља обложена беоњачом која служи као заштитни омотач. Предњи део спољног омотача ока је рожњача, која је ради пропустљивости светла у око, провидна. Средњи омотач ока састављен је од судовњаче, цилијарног тела и дужице. Судовњача покрива унутрашњу и средњу страну ока и пуна је крвних судова који исхрањују око. Цилијарно тело се налази око дужице и има мишиће који служе акомодацији очног сочива. Дужица има облик дијафрагме и различите је боје. У средини дужице или ириса, налази се зеница која, у зависности од јачине светлости, пропушта мању или већу количину светлости у око.

Мрежњача претставља унутрашњи слој ока. Састоји се из више слојева. У једном од њих налазе се чулне ћелије – чепићи и штапићи, који су одговорни за распознавање боја и светла. У задњем делу мрежњаче налази се жута мрља која је место најјаснијег виђења. На месту изласка очног нерва из ока нема чулних ћелија и ту се налази слепа мрља.
Највећи део ока испуњен је стакластим ткивом. Оно належе на судовњачу и приљубљује се уз мрежњачу.

Један од основних услова за успешно функционисање ока је способност очног сочива да пропусти и прелама светлост. Сочиво је еластично, може да се скупља и опушта, што утиче на оштрији или блажи угао преламања светлости и омогућава адаптацију ока од удаљености објекта који се посматра.

УЗРОЦИ ОШТЕЋЕЊА ВИДА

Око је по својој грађи веома шложен орган, нежан и осетљив. Управо ради тога бројни су узрочници који доводе до оштећења вида. Све те факторе можемо поделити у неколико група:

1. Слабовидост као последица грешака рефракције ока
2. Слабовидост настала услед смањене провидности медија ока
3. Наследне и урођене болести ока
4. Атрофије очног живца
5. Глауком
6. Болести рожњаче

Под рефракцијом ока подразумева се однос који постоји између преломне моћи рожњаче и очног сочива са једне и дужице, очне јабучице са друге стране. Овај однос треба да је такав да се слика, која у око долази кроз зеницу после проласла кроз рожњачу и очно сочиво, поново формира на рожњачи ( у пределу жуте мрље) где гради јасну, оштру слику. У случају кратковидости (миопије) или далековидости (хиперметропије) слика, која се формира после проласка (преламања) кроз рожњачу и очно сочиво, због грешке у преламању, не формира се на рожњачи у пределу жуте мрље, већ испред или иза ње, што доводи до нејасног виђења предмета који су близу или далеко.

Под смањеном провидношћу медијума ока – подразумева се замућење неког од провидних делова ока, тј. смањене провидности очног сочива „стакластог тела“ или рожњаче. Уколико је неки од ових делова ока замућен, слика која доспева до очног дна биће у већој или мањој мери нејасна.

Катаракта је замућење очног сочива. Код деце може бити урођена (конгентиална) или стечена. Најчешће је урођено оболење. Може да се јави на једном или оба ока. Лечење је оперативно, код којег се замућено сочиво замењује вештачким.
Катаракта може бити тотална или делимична. Она може настати као изоловано оболење или повезана са другим поремећајима (монголоидност, рубеола, ембриопатија)

Под наследним или урођеним оболењима ока подразумевају се таква оболења која дете наслеђује од родитеља или је оболење настало као последица неправилног развоја ока детета у трудноћи. У оба случаја долази до неправилног развоја очне јабучице који се може испољити у поремећају њене величине било да је она превелика, премала или да недостаје. Често се, међутим, не ради о поремећају који се може уочити већ на основу изгледа очне јабучице.

Атрофија очног живца – настала као последица његове упале, притиска на очни живац услед тумора, као последица повреде приликом порођаја, као последица различитих наследних оболења, менинго енцефалитиса и др.

Глауком – се испољава као повећење притиска течности ока, који доводи до сужења очног нерва и сужења видног поља. Глауком може бити стечен и урођен. Он је један од најчешћих узрочника слепила.
Аблација ретине – је оболење рожњаче ока код којег долази до одлепљивања већег или мање дела рожњаче од судовњаче, што доводи до слабовидости или слепила.
Ретролентална фиброплазија – се јавља код превремено рођене деце која су у инкубатору изложена превеликој дози кисеоника. Под утицајем кисеоника, крвни судови мрежњаче бујају и пуцају, стварајући везивно ткиво у стакластом телу. Ово може имати за последицу повлачење мрежњаче, што доводи до њене аблације.

Деца оштећеног вида, према степену оштећења вида, могу се поделити на две основне групе

1. Слепу
   деца без остатка вида или са остатком вида (узима се оштрина вида као мерило) од 5 до 20% и видно поље је сужено на 20 или мање ( нормална оштрина вида је 100%).
2. Слабовиду
   деца са већим остатком вида (од 10 до 40%). Према степену оштећења вида, слабовидост може бити: лака, умерена и тешка.

РАЗВОЈ ФУНКЦИЈЕ ВИДА

Чуло вида је један од најзначајнијих извора сазнања. У раном детињству ово чуло има изузетно важну улогу у развоју свих психофизичких функција детета. Због своје важности, око је потпуно развијен орган код новорођенчета већ по рођењу. Оно ће наставити да расте до тинејџерских дана, мада је тај раст незнатан. (Од треће до четрнаесте године око нарасте још само 1 мм и на томе се завршава његов раст).

Непосредно после рођења, новорођенче држи очи затворене као да спава, а затим у току прве четири недеље почиње све више да их отвара.
Први, поуздани знак да дете види је постојање рефлексне заштите и реаговања на светлост трептањем, жмиркањем и стезањем капака. Следећи знак да дете види светлост је окретање очних јабучица према извору светла ( крај првог месеца ). У току другог месеца реакција детета на светло праћена је општим, заштитним покретима целог тела (дете окреће главу уназад). Све чешће отвара очи и даје утисак да се интересује за околину. У трећем месецу дете почиње да прати предмете који се налазе у његовој близини и да фиксира извор светла само на кратко. Способност праћења предмета и њихово проналажење на удаљености наставља да се развија и наредних месеци. Почетком седмог месеца развија се координација око – рука и дете почиње да пружа руке ка предмету у покушају да га дохвати. Ову способност дете развија и у наредним месецима. У другој години живота, ( у периоду 12-15 месеци ) дете вуче линију по папиру. Од 15 до 18 месеци може да уочи и удаљене и блиске предмете. На крају друге године оштрина вида износи 0,5. На крају треће године она износи од 0,8 до 0,9. Од овог узраста вредност оштрине вида расте праволинијски и од шесте ( најкасније девете) године достиже вредност 1,0. Најбоља оштрина вида достиже се на узрасту око седамнаесте године, када она износи од 1,2 до 1,4. На том нивоу она се задржава до пуне зрелости.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

1. Аћимовић Радослав,
   Дете оштећеног вида у породици, Савез слепих Босне и Херцеговине, Сарајево, 1973.
2. Дики Станка,
   Тифлологија, Идеапринт, Београд, 1997.
3. Ераковић Тадија,
   Покажи ми па ћу знати, Дневник, Нови Сад, 1990.
4. Група аутора,
   Ометено дете, увод у психологију ометених у развоју, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,1991.
5. Каменов Емил,
   Игре опажања, Нова просвета, Београд, 1991.
6. Крстић Драган,
   Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1991.
7. Перепатић Јелена,
   Упоредна студија квалитета и интензитета развојних страхова код деце предшколског узраста нормалног и оштећеног вида, Филозофски факултет, (необјављен дипломски рад), Нови Сад, 1996.
8. Смиљанић Вера,
   Развојна психологија, Друштво психолога Србије, Београд, 1991.
9. Поповић Драгиња,
   Рани развој и прилагођавање слепих, Завод за издавање уџбеника и наставних срдестава,Београд, 1986.
10. Тадић Невенка,
    Психијатрија детињства и младости, Научна књига, Београд, 1980.

Извор: www.усисјб.орг.рс