Данијела Петровић: Прва слепа особа која је у последњих 60 година завршила Музичку академију

Данијела је пијаниста и професор, али и прва слепа особа која је у последњих 60 година завршила Музичку академију

Кад је пре две деценије постала дипломирани пијаниста, била је прва слепа особа у 60 година која је у Србији завршила Музичку академију. Данас предаје клавир у школи за ученике оштећеног вида, где је и сама била ђак

Рођена је крхка, слабашна, пре времена. Док је била у инкубатору, лекари су родитељима казали и да не види и не чује. То, срећом, није било тачно.

  • Ишли смо код разних лекара, борили се, али када смо видели да нема наде, престали смо јер није било сврхе. Никад нисам посебно патила због тога што не видим. С тим сам се родила, с тим и живим – почиње причу Данијела Петровић (44) из Београда, дипломирани пијаниста, прва слепа особа у 60 година која је у Србији завршила Музичку академију.

И мама је са мном учила да чита прстима

Одрастање памти по васпитачици Ђенђи Вукелић, која одавно није жива. Данијела се тада ретко одвајала од родитеља, па је плакала кад год би дошла у вртић. Онда би Ђенђи деци поделила слаткише, играла се с њима и Данијела би се смирила.

  • Када сам почела да учим да читам и пишем, мама је учила са мном Брајево писмо. Ја бих јој, кад дођем кући из школе, рекла како се пише које слово и тако ме је пратила док је било потребно. Знала је чак и прстима да чита – сећа се и како је на крају првог разреда питала маму: „Зашто ја морам и даље да идем у школу кад сам научила да пишем?“

Са Видиковца, где је живела, до школе у Земуну водили су је мама и тата, потом, кад су порасли, и брат и сестра. Прича како су родитељи морали да користе осам превоза дневно да би је одвели у школу, вратили се кући, поново дошли по њу у школу и опет се вратили кући с њом.

  • То је било напорно, посебно зими, али тако је морало да буде – каже Данијела, која је од трећег разреда Основне школе за децу оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ паралелно похађала и нижу и средњу музичку школу „Коста Манојловић“, једину у Србији која штампа нотни материјал на Брајевом писму.

А са музиком се упознала случајно, кад је потражила другарицу у школи и зачула клавир. Није пре тога ни слутила да ће јој ноте обојити живот. И мада су родитељи маштали да Данијела свира хармонику, чим је научила прве тонове, она се није одвајала од клавира.

  • Некада не могу да замислим дан без музике. Не мора то да буде искључиво озбиљна музика, слушам и џез, забавну. Понекад ми одговара и да ништа не слушам. Али музика је све – сећа се колико је предано вежбала. И све је вредело јер најлепше од свега је наступати јавно. А и награде су се низале, међу првима треће место на републичком такмичењу 1989. године.

Другарица ми је на студијама диктирала градиво

И у тинејџерским данима, после мале матуре, Данијела је похађала две школе: средњу музичку и школу за ТТ манипуланта.

  • Тад сам већ боравила у интернату, осамосталила се, сама прала своје ствари. Научила сам помало простор, помагале су ми другарице – прича. Сећа се и пријатељице Наташе која јој је касније на Академији музичких уметности диктирала градиво. Онда је Данијела, и без најосновније литературе, положила све испите у року и давне 1998. године на дипломском испиту добила оцену 10.
  • Позвала сам родбину и другаре да ме слушају док сам свирала. После тога смо славили и било је незаборавно. Али тада схватите да сте већ неко други и да морате да будете још одговорнији – прича Данијела.

Пут ју је убрзо поново навео у њену стару школу, само с друге стране катедре. Труди се каже, да посао ради како најбоље зна. Лепо је и када вас ђаци слушају и поштују.

  • Рад са децом је тежак. Морам сваком ученику да се посветим јер радим индивидуално. Али волим да им помогнем колико могу, да попричам са њима ако и они то желе – прича и открива да је најпоноснија кад они имају добар наступ или освоје награде.

Важно ми да је што имам свој динар

А препрека и предрасуда има на сваком кораку. И мада је Данијела делимично самостална у кретању, често сама иде градским превозом, ипак, звучних семафора је мало, велика препрека су и лоше паркирани аутомобили, а људи умеју да гледају само себе, па некада и не примећују друге.

  • Трудим се да све што могу испратим, али није то увек згодно јер морамо да зависимо од других – прича, захвална колегама које јој пишу дневник и помажу око потребне папирологије. Лепо је, каже, кад са неким поделите и колаче и тајне.

Преко дана, открива Данијела, скоро да није код куће: ујутру иде на посао, после часова воли да оде у позориште или има наступ негде, чита…

  • Волим и да проскитам, ретко кад ми је досадно. Важно је да сам запослена јер онда знам да сам корисна. Имам свој динар и могу да купим шта ми треба или шта пожелим – прича како воли накит, да се лепо обуче.

Каже, неке ствари би могле бити боље у њеном животу, али зна да не може све да буде идеално. Ипак, увек остаје жеља да ће људи више делити поштовање, хуманост, љубав.

Преузето – Блиц жена (Невена Димитријевић за „Блиц жену“)
Фото: Милош Петровић/РАС Србија

You may also like...