Марија Милановић: Људи не могу да верују шта је све постигла

Марија из Мајданпека има 35 година и слепа је од рођења: Вид је изгубила у инкубатору, а данас људи не могу да верују шта је постигла

Била би ово мање-више уобичајена прича савремене и образоване младе жене да Марија на свој пут ка самосталности није кренула са седам година упркос томе што је још у инкубатору изгубила вид. Данас живи сама, ради и баш све може.

Марија Милановић има 35 година и слепа је од рођења. Живи сама, има своју емисију „У ритму здравља“ на Супер радију „Ниш“, ради на више пројеката и волонтира у разним програмима посвећеним студентима с хендикепом. Стални посао још чека. Рођена у Мајданпеку, школовала се у Земуну и Београду, а у Нишу је, где данас и живи, студирала и дипломирала психологију на Филозофском факултету. Од пре две године је и мастер комуникологије. Била би ово мање-више уобичајена прича савремене и образоване младе жене да Марија на свој пут ка самосталности није кренула са седам година. Тако је морало.

И боје осећам на свој начин

Као превремено рођена беба остала је без вида, па је једини начин да се школује по редовним програмима био одлазак у интернат Школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну.

• Да није било те школе, никада кроз живот не бих ишла с толико сигурности. Тамо су нас научили свим вештинама и знањима неопходним да уз помоћ штапа можемо да савладамо сами већину животних препрека. Наравно, увек је проблем непознат терен, али знам како да затражим помоћ кад затреба и јако су ретки тренуци када се осетим беспомоћно. То чешће сањам него што ми се дешава – каже Марија откривајући да је један од таквих снова онај у коме сама прелази улицу, а возачи свирају да пожури.

Њено одвајање од куће теже су поднели њени родитељи и брат, а она је иако мала, била ван себе од среће.

• На неки дечји начин сам била страховито поносна што ћу и ја као мој брат Дарко имати учитељицу, школске другаре и радити домаће задатке. Одавно знам да је мами Бранки и тати Драгиши била потребна огромна снага да ме тада пусте. У почетку су долазили по мене сваког петка и враћали ме у интернат у понедељак, пре одласка на посао, само да што дуже будемо заједно. Касније сам ја молила да не идем кући баш сваког викенда јер ми је било лепо са другарицама и васпитачицама – прича Марија док седимо у њеном стану, чистом као апотека и пуном светлих боја.

Смејемо се заједно томе што се дивимо бојама које она не види иако их, како каже, осећа на неки свој начин. Значило јој је што су родитељи, сређујући стан, инсистирали да све око ње буде светло.

• Лепо је скоцкано јер су обоје архитекте, баш као и мој брат који је кренуо њиховим стопама. Дарко је већ увелико студирао када сам и ја дошла на факултет. Заједно смо живели и студирали, али већ десет година живим сама. Сада је он са супругом Наташом и ћеркицама у Скопљу, али се често виђамо. Када сам постала бруцош, мама је хтела да напусти посао у Мајданпеку. Мислила је да ће и брату и мени бити лакше ако дође да живи с нама. То сам категорично одбила. Нисам се ни брату окачила око врата. Хтела сам да свако има свој живот и своје обавезе, све друго би била патња. За сваку препреку и сваку борбу коју сам водила имала сам јак мотив. Желела сам да живим тако да што мање зависим од било кога, а најсрећнија сам што сам мојима доказала да могу да будем самостална. Једна од највећих животних радости је што мами нисам дозволила да напусти посао и што њих двоје имају једно друго. Опстали су упркос великој борби коју смо сви као породица осећали – поносна је на родитеље и њихов брак.

Мобилне апликације су право благо

Марија сања велику љубав и своју породицу. Тренутно нема дечка, о љубавним проблемима не воли да прича, али каже да јој сметају предрасуде којих ипак има. Док шетамо поред Нишаве, са пуно љубави прича о братаницама Исидори (5) и Изабели (2). Слатко их имитира како мешају српски и македонски језик. Обожавају своју тетку, а старија Изабела увек има милион питања.

• Слушајући њу, схватила сам да то што пита дете најчешће збуњује и људе око мене. Највише ју интригира како ја нешто знам, а не видим. Како знам где је пала лопта, где се сакрила, како сама пеглам… Тек пре шест година добила сам персоналну асистенткињу. Моја Сузана је ту да помогне око ствари које не могу сама. Никада нисам прала прозоре, што је логично, а нисам вешта када треба испеглати неку фину кошуљу – прича.

Асистенткиња јој пуно помогне и када послом мора да путује. Као недавно у Врњачки Бању, на међународно саветовање које је организовао Савез слепих Србије.

Волим да додирнем предмете у музејима

• Циљ скупа је био да се слепим и слабовидим женама приближе савремене технологије. Прилагођене мобилне апликације су право благо, али и је размена искустава на различите животне теме међу слепим и слабовидим женама непроцењива. Све то нас оснажује и подстиче на нове изазове. Није живот ако стално мораш некога да чекаш. Представили смо нов програм за аудио синтезу на српском језику за мобилне телефоне… Све је више нас који уживамо у предностима тих асистивних технологија које мењају набоље квалитет живота. Направили смо обуку за самопреглед за рак дојке, а поносна сам и на радионицу „Слепа жена у улози мајке“, коју сам осмислила и водила. Важно је да сви схвате да је мајчинство природна потреба жене и да хендикеп не сме да буде препрека. Свесне смо да није лако, али ако околина то прихвати на прави начин, онда се све препреке лакше преброде – објашњава Марија, чија нас способност оријентације задивљује и остаје енигма.

Кроз причу сазнајемо да је пуно путовала с родитељима и да је љубав према путовањима и радозналост повукла не тетку Магду која живи у Печују.

• У нашој фамилији има рођака из целог света, па се обилазимо. Шампион је тетка Магда, која само за мене организује специјалне туре кроз музеје, замкове… Све она успе да издејствује, па и то да ми се омогући да додирнем неке предмете у музејима – с радошћу прича о својим авантурама жељно ишчекује неке нове изазове и нада се сталном запослењу.

Сирена за Нишлије

• Нишлије су јако друштвен народ и неретко стану насред улице да попричају. Тада не примећују ништа око себе, па сам морала да на штап уградим ову трубицу са дечјег бицикла. Ретко је користим, али се показала као ефикасна – шали се Марија, којој су највећи проблем у кретању по граду ненајављене реконструкције улица.

Преузето – Блиц жена (Пише: Бранка Гајић)
Насловна фотографија: Урош Арсић (Блиц жена)