Милош Пржић: Мислећи на Дантеа, заборавио на чачкалице

Слепи младић из Смедерева, дипломирао италијански, завршио мастер у Трсту

Милош Пржић (31) из Смедерева доказао је себи и другима да жив човек све може. Овај слепи младић, једноставно, није одустао – прво од себе, али ни од живота и људи. Дипломирао је на катедри за италијански језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, завршио мастер студије у Трсту, уписао докторске студије. Борио са предрасудама тражећи посао, и победио поставши истраживач приправник на Институту за књижевност и уметност у Београду.

Од школовања у Заводу за ученике оштећеног вида, Гимназије у Смедереву, Филолошког факултета – да би успео, Милош је морао прво да разуме друге, јер често они нису разумели њега.

• Схватио сам да је свет увек прилагођен већини, а већина људи види, тако да је остало да се прилагодим том свету ако мислим да опстанем у њему. Алтернатива је паразитски живот, зависност од других, али не само у кретању, него и у доношењу животних одлука. Нисам то себи могао да дозволим – прича Милош.

Када је завршио студије у Београду, пожелео је више. Како каже, поносан је што је студирао баш у Трсту, јер је он спона између Балкана, чијој култури припада и италијанске културе, коју проучава.

Милош сведочи да је у Италији доживео мултикултурализам, али и да се, упркос дипломи, сусрео и са животом на страном језику.

• Одем на мастер у Трст, убеђен да сам спреман за живот у Италији, јер могу на италијанском да расправљам о Дантеу, Бокачу или Пиранделу, а онда у продавници са ужасом схватим да сам заборавио како се каже чачкалица. У таквим ситуацијама човек научи да цени оно што је достигао, али да се не погорди – прича Милош.

Када се након мастер студија вратио у своју Србију, било је више него тешко пронаћи посао. Годинама је наилазио на одбијања.

• За многе из приватног сектора разговор за посао је завршен чим сазнају да не видим… Увек се прво гледа шта неко не може и не зна. Када би се полазило од онога што неко зна и може, било би једноставније. Захваљујући људима који су управо овако размишљали, данас имам посао у научној институцији, каквим се мало људи може похвалити.

На Институту за књижевност и уметност, Милош ради на пројекту „Српска књижевност у европском културном простору“. Ово је признање за истрајност и знање, али не и крај животним победама овог момка.

Циљ му је да заврши докторске студије и напредује у следећи степен научне каријере, надајући се да ће тада и добити посао на неодређено време. А онда, доћи ће на ред и оно од чега се живи – љубав и породица.

• Када се о томе поведе разговор у друштву, у шали кажем да бисмо и даље хладили пиће у Дунаву само да је Тесла био ожењен. Шалим се, далеко сам ја испод тог нивоа. Свакако, размишљам да у неком догледном тренутку заснујем породицу – каже Милош.

Музика и спорт

Није наука једино што занима Милоша. Осим спорта, воли и музику, и већ годинама свира фрулу у Градском ансамблу народних песама и игара, док хармонику свира за своју душу. Члан је Градске организације савеза слепих и Ротари клуба.

Не питају ме да ли ми треба помоћ

• Најтеже је када људи не слушају. Пита ме неко на улици – да ли ми треба помоћ. Љубазно се захвалим, кажем да не треба, а он ме хвата и вуче, не знајући ни куда хоћу да идем. Није највећи проблем неинформисаност или незнање, највећи проблем је кад људи не желе да знају – каже Милош.

Преузето – Новости