Невиђене пустоловине слепог путника

Један Енглез посетио је десетине земаља на различитим континентима. О тежини његовог подухвата довољно говори то што је путовао у првој половини 19. века, a још више то што је био слеп.

Џејмс Холман (1786–1857), син апотекара из Ексетера, савршеног вида, придружио се Краљевској морнарици са дванаест година. Показао се као изврстан морнар и момак који обећава док је пловио морима родне земље и њених колонија. Али већ са деветнаест је почео да пати од отока и болова у ногама, које је бродски лекар приписао реуми. Кад су постали неподношљиви, преселио се у Бат, чувену енглеску бању. Топле воде су заиста помогле, али кад су се ноге опоравиле, почели су велики болови у очним јабучицама. Двадесетпетогодишњи Холман је ослепео.

Добио је месечно издржавање и смештај јер је оболео у служби Круне. Али пустоловни дух га није напуштао. Прво је отишао је у Шкотску на студије, а осам година пошто је изгубио вид Холман је одлучио да пође на тада омиљено „Велико путовање”. Замишљено као обилазак који млади дух треба да обогати културом, историјом и разумом, углавном је било изговор за богате младиће да, далеко од родбине и високог друштва, окусе грехе живота. Холман је желео само да се покрене, а као изговор је имао препоруку лекара да борави у топлој Италији.

Глуви сапутник

Холман је обишао Француску, Италију, Швајцарску, запад Немачке, Белгију и Низоземску. По повратку је издао књигу о својим доживљајима, која је била право освежење у овом жанру. Многи критичари су с неверицом читали догодовштине слепог морнара – полукомичне описе о томе како су га сапутници и превозници запостављали и „случајно” заборављали, или како се пењао на Трајанов стуб у Риму. Холман преноси да би се попео и на куполу катедрале Светог Петра, само да му је швајцарска гарда то дозволила. Свакако се попео на Везув и, како тврди, осетио потресе под ногама. У Напуљу се случајно срео с једним старим пријатељем који је у међувремену изгубио слух. Заједно су отпешачили до Рима, допуњујући један другом изгубљено чуло.

Путовао је без велике припреме: није водио свиту пријатеља и пре је лутао него путовао с јасном намером. Истраживао је и предмете и људе, додиром и другим чулима, а за драгуље архитектуре и уметничка дела у музејима ослањао се на описе које су му пружали људи на лицу места. Иако је и даље често имао болове у зглобовима, место га није држало. Само годину дана пошто се вратио с путовања, одлучио је да оплови свет. Намера му је била да преко Русије стигне до Монголије, потом до Кине и Хаваја, па како га пут наведе даље.

На правом престолу

Није почело сјајно. Усред ноћи, у Темзи је једна баржа ударила у брод којим се Холман запутио у Фински залив. Изненада откачен од сидра, брод је полетео напред. Кад је капетан стигао до кормила, тамо није срео свог кормилара већ непознатог човека у спаваћици који наводи брод према луци. Био је то слепи Холман, који се изгледа ослањао на памћење мишића.

То није била једина невоља на путу. Власти царске Русије нису благонаклоно примале странце, увек у страху од шпијуна. Холман је знао да ће одмах бити под сумњом, па ником није хтео да каже зашто улази у Русију. Највише због тога што је намеравао да путује кроз Сибир, где су боравили кажњеници, до руског Далеког истока, где су царевали царски шпекуланти. Пошто је ракијом потплатио царинике да уђе у земљу, имао је сјајан пријем у високо друштво  Санкт Петербурга и Москве. Мада, није претерано одушевио стражаре кад је сео на престо Бориса Годунова.

Иако су путеви кроз Сибир били кошмарни, слепи путник је стигао све до Иркутска. Због топлог пријатељства с тамошњим губернатором Холман му је открио свој план. Убрзо потом по њега је дошао припадник фелдјегера Царевине (војна полиција, прикривена као курирска служба). Толико близу Монголије, Холман је морао да плати пут за себе и „курира” назад, до западне границе Русије, одакле се враћао за Енглеску кроз немачке земље. И од овог путешествија је настала књига.

И Аустралија на длану

Наравно, путовања нису престала. Зацртао је да ће обићи свет. Пошто је издао књигу, Холман се запутио у западну Африку, где је учествовао у патролама британских краљевских бродова, ловећи ловце на робове. Успео је да избегне маларију и имао је много већи приступ домородачком становништву него његови униформисани земљаци. Одатле је отпловио за Бразил где није пропустио прилику да обиђе и прашуму. Ту је открио да постоје непријатнији друмови од сибирских.

Из Јужне Америке пловио је до јужне Африке, Мадагаскара, Сри Ланке, источне обале Индије, југоисточне Азије и напокон до Кине. Могао је да борави само у гету за странце. Схватио је да би га с ранијег пута Кинези можда одвратили већ на граници. Из Кине је опет преко југоисточне Азије стигао до Аустралије. Пошто је и ту пустоловно истраживао непознате пределе, запутио се назад у Енглеску. Ово путовање није стало у једну књигу – требале су му четири свеске.

ОТРГНУТО ЗАБОРАВУ

За Холманову оживљену славу у 21. веку највише је заслужан амерички писац Џејсон Робертс. Пошто је у једној књизи случајно сазнао за слепог светског путника, утрошио је године истраживања и читања дела слепог путописца, из којих је произашла прва биографија Џејмса Холмана, „Осећај за свет”.

Последња путовања одвела су га на Средоземље, од запада све до обале Црне Горе, и потом преко Грчке и Црног мора у градове Кнежевине Молдавије, данашње Турске и Сирије. Рукопис за ову књигу је нестао, као и наводни рукопис његове аутобиографије. Холман је умро у Лондону и, мало по мало, пао у заборав. Други путописци су љубоморно унижавали његове књиге: ако те путеве може да превали слеп и реуматичан човек, њихов труд је испадао „обичан”. Можда су били у праву.

Извор и фотографије: Политикин Забавник