Thomas Greene Bethune: Слепи Том

Постоје у општој историји музике мање познате или чак заборављене странице. Наслови као “Bitka kod Manassasa” или “Virginia Polka” не говоре ништа данашњим американцима, чак ни онима који су пасионирани љубитељи музике. И поред тога, ове композиције постоје у животној причи једног детета које их је створило. То је био Том, дечак који је живео у XIX-ом веку и чије су невероватне музичке способности остале до данас, са медицинског и научног становишта, велика мистерија.

Том се родио слеп, 25-ог Маја 1849. године. Ондашњи лекари би му дали диагнозу “аутистичног научника”, један од свега 100 случајева забележених у историји медицине. Његови родитељи, отац Domingo Wiggins и мајка Charitz Greene, су на једној робовској пијаци купљени од стране Jamesa Bethunea из Columbusa (држава Georgia), у време када је Том још био мало дете. Њихов стари власник је сматрао да је дечачић, поред тога што је слеп, болешљив, неспособан за рад и дао га је купцу бесплатно. Томови родитељи су били у браку. Али, правила оног времена су налагала да робиње, као и њихова деца, морају носити презиме власника, и поред тога што су робиње могле бити у браку са робовима, а деца бити брачна. Због тога се дечак од тада звао Thomas Greene Bethune.

Једни су говорили о Jamesu Bethuneu да је био генерал, други да је имао чин пуковника. Извесно је, међутим, да је био ветеран Мексичког рата, бавио се адвокатуром и био издавач новина Columbus Times.

У првим годинама Томовог живота, једини знак интелигенције било је његово интересовање за звуке, без обзира на њихову природу, и његова задивљујућа способност да их опонаша. Charitz је добила дозволу да доведе дете у кући брачног пара Bethune, где је радила. Ови су имали седморо деце, и сва су волела музику. Када су били у току часови клавира, Том је био веома пажљив. У једном од дана, кад му је било дозвољено да додирне дирке клавира, Том је запрепастио све присутне – прво, спретношћу својих малих руку и друго, запањујућом способношћу да по сећању тачно изводи партитуре које је тек случајно чуо.

Од своје шесте године Том почиње да импровизује на клавиру и почиње да саставља нека од сопствених дела.

Професор музике је рекао Томовом власнику да је малишанов таленат необјашњив рационалним расуђивањем и да је најбоље решење једноставно пустити Тома само да слуша музику. Упркос овоме, Bethune наставља да се занима за васпитање и образовање малог генија. Говорило се да је ово „чудо од детета“ успевало за неколико сати савладати оно за шта су другима биле потребне године вежбања.

У Октобру 1857. године генерал Bethune је у Columbusu закупио једну концертну дворану, и тада по први пут, Слепи Том свира пред већим бројем слушалаца, слушалаца неспособних да схвате како то да једно робовско дете, слепо и идиот, може да буде такав маестро на клавиру.

Годину дана касније James Bethune је поверио Тома једном импресарију који се звао Perry Oliver, на период од неколико година. Споразумели су се да Bethune добије 15.000 долара од зараде, док је Perry Oliver остварио профит од неких 50.000 долара.

Том, коме је у то време било 9 година, је био одвојен од његове породице и одведен да свира у стотинама градова, имајући паклени распоред од 4 претставе дневно.

Овај дечак, не само да је био способан да свира класичну музику, већ је запањивао и нечим другим – окретао је леђа клавиру и успевао да свира супротно, левом руком ноте предвиђене за десну руку и обратно!

Музичари који су долазили да слушају Тома су били провоцирани да се такмиче с њим. Слепи Том је с места понављао свако музичко дело које су му ови свирали. И, као да то није било довољно, дечак је био способан да подржи пратњу свих мелодија које су извођене у његовом присуству. Када су му аплаудирали, он је почињао да маше, тресе одећом на себи, имитирајући звук пљескања.

Новине Baltimore Sun од 27-ог јуна 1860. године, претстављају Тома читаоцима као феномен „који руши све научне принципе, откривајући један универзум звукова о коме још увек не знамо ништа“. Концерт који је одржао у Белој Кући пред претседником Buchananom доводи га у први план, будући сматран за најбољег пијанисту оног времена, чак талентованијим од Mozarta!

Неколико месеци касније, у јануару 1861. године, почео је Грађански рат. Том одржава концерте за војнике Конфедерације. Из његове зараде је издвајан део новца као помоћ јужњацима.

После битке код Manassasa, Том и његов импресарио су били приморани да неко време остану у Nashvilleu где су новине веома опширно, минут по минут, описивале ову битку. Последица разговора које је Слепи Том чуо била је да је сео за клавир и компоновао једно дело које је одма постало веома популарно и врло често тражено од стране јужњачке публике. Новине Fayetteville Observer, од 19-ог маја 1862. године су објавиле: „Црнац Слепи Том је одржао концерт у једној дупке пуној дворани. Свирао је више сопствених композиција од којих се посебно „Bitka kod Manassasa“ може сматрати питорескном и суптилном. Памет овог јадног слепог дечака изгледа као ризница у коју је природа сакупила прегршт најлепших драгуља…“

Неколико година касније, приликом једног лекарског прегледа, Том је био упитан на који начин успева да свира тако маестрално. Он је једноставно одговорио: „Бог је научио Тома“.

1869. године путеви Слепог Тома су се укрстили са путевима Marka Twaina. Овај је говорио, пошто је три вечери узастопно слушао извођење Слепог Тома: „Завладао је емоцијама присутних попут једног аутократе. Стуштио се на њих као олуја, са његовим композицијама које као да долазе директно са бојног поља; умирио их је мелодијама какве можемо чути само у сну; очарао их је милозвучним тоналитетима; развеселио их је звуцима што потсећају на комешање берача кудеље из калифорнијских шума; увео их је у чудновате имитације жица харфе и струна гудала. И сваки пут кад му је аудиториум упућивао аплауз, ово дивно дете га је опонашао, пљескајући са своје стране великом енергијом и усхићеношћу.“

Twain закључује своје утиске овако:
„Један архангел изгоњен из Раја, као други Луцифер, борави у Томовој неразвијеној свести; теши се и улепшава своју тамницу мислима, сновима и успоменама из минулих времена… Не чини Слепи Том све ове невероватне ствари и не свира он тако дивно, већ архангел из њега…“

У току свог живота Слепи Том је одржавао концерте у Европи, Канади, Великој Британији, Шкотској, на далеком западу и Јужној Америци. Његов репертоар се састојао од око 7000 музичких дела, од којих су стотинак биле његова лична остварења. Списак његових омиљених инструмената се проширио француским рогом и флаутом. Цео његов живот је протекао у концертним дворанама, хотелским собама и купеима возова. Кроз сво ово време, разни чланови породице Bethune су се на суду борили око права старатељства над Томом. Говори се да је имовина прикупљена Томовим рукама и талентом достигла суму од 750.000 долара.

Том је преминуо кад је имао 59. година, 13-ог јуна 1908. године. Неколико дана касније, на насловној страници The New York Timesa је писало: „Пијаниста Слепи Том је изненада умро. Био је дете читавог свог живота.“

Battle of Manassas

March Timpani

Wellenklange

Преузето из часописа „Литера ноастра“ бр. 3 за 2004. годину.
Са Румунског превео Лоријан Попи
На румунски превела и приредила Симона Соаре
(Према: Barbara Schmidt – The Story of Thomas Bethune also known as Thomas Wiggins also known as „Blind Tom“ (1849-1908))

You may also like...