Приручник за инструкторе оријентације и мобилитета слијепих особа

Приручник за инструкторе оријентације и мобилитета слијепих особа

У наставку слиједи десет једноставних и јасних правила која охрабрују особе без оштећења вида да се осјећају угодно са слијепим особама. Истовремено слијепим особама помажу да помогну својим суговорницима, сарадницима или особама с којима се сусрећу, али и да се сами осјећају угодно.

  1. Ја сам нормална особа, само сам слијеп. Не требаш подизати свој глас или ми се обраћати као дјетету. Не мораш питати особу са мном шта ја желим. Слободно мене питај.
  2. Можда користим бијели штап или имам пса водича да ми помажу при кретању, а можда те упитам да ми помогнеш при кретању. Пусти мене да одлучим, И молим те немој грабити моју руку, пусти ме да ја узмем твоју. Заостајаћу пола корака иза тебе да савладам препреке.
  3. Желим да знам ко је у соби са мном. Причај када крочиш у собу. Упознај ме са другима, укључујући дјецу и реци ми да ли су ту мачка или пас. Ако смо у групи од три или више, када ми се обраћаш, или ми стави руку на раме, или ми се обрати именом. Када напушташ или долазиш у друштво, реци. Може се десити да ја наставим причати, а ти си већ отишао.
  4. Врата од собе или аута која су дјеломично отворена, мени представљају опасност.
  5. За ручком, немам никаквих проблема са кориштењем прибора за јело, само ми реци шта је испред мене на столу И тањиру.
  6. Немој избјегавати ријечи као што су видјети или гледати. Ја их такођер користим. Увијек ми је драго да те видим.
  7. Не желим сажаљење. Такође, немој ми причати о “дивним стварима” које сљепоћа носи са собом. Моја чула мириса, додира или слуха се нису поправила када сам ослијепио. Само се на њих више ослањам, и због тога на тај начин боље користим иста чула него ти.
  8. Уколико сам твој гост, покажи ми купатило, ормар, па и прекидаче за свјетло. Желим да знам гдје се укључује свјетло. Уколико сам твој гост, покажи ми распоред, простор. Боље се осјећам у простору којег познајем, о којем имам представу.
  9. Могу разговарати о сљепоћи с тобом ако си знатижељан, али је то мени већ стара прича. Имам и ја других интереса као и ти.
  10. Немој мислити о мени првенствено као о особи која је слијепа. Ја сам само обична особа којој се задесило да буде слијепа.

Предговор

Приручник који имате пред собом, резултат је пројекта који Удружење слијепих Кантона Сарајево реализира у партнерству са Удружењем слијепих Штокхолм и Готланд Лан, у периоду 2015.-2017., а који је финансиран од стране СИДА, посредством организације МyРигхт из Шведске.
Овај приручник намијењен је инструкторима оријентације и мобилитета. Поред теоријског дијела који се тиче оријентације и мобилитета, овај приручник садржи и поглавља у којима су детаљно описане технике кориштења бијелог штапа, али и информације о оријентирима, о томе како одредити најпоузданије оријентире, на који начин оспособити слијепу особу да се креће у полукомпликованим и компликованим зонама, и сл. Приручник такођер садржи и поглавље о начинима које тим за мобилитет, или инструктори сами, могу користити како би слијепу особу мотивирали да се самостално креће. Ово сматрамо посебно важним аспектом цјелокупног процеса обуке за мобилитет, будући да слијепе особе због осјећаја срама и страха, често одбијају приступити обуци за мобилитет.

Важно је напоменути да је оспособљавање за самостално кретање дуготрајан и сложен процес, те да је тешко пронаћи одговоре на сва питања о оријентацији и мобилитету, што нам напослијетку и није била намјера.Насупрот томе, намјера нам је да инструкторима мобилитета пружимо основне смјернице које ће, надамо се, довести до оспособљавања бројних слијепих особа за самостално кретање, а будући да ће се засигурно, током обуке, пред бројним инструкторима појавити непредвиђене ситуације, остављамо инструкторима да се ослоне на властиту интуицију, стручност и емпатију, како би нашли најбоља могућа рјешења као излаз из поменутих ситуација.

На крају, треба нагласити и то да постоји више начина кретања слијепих особа (кретање уз помоћ видећег асистента, кретање уз помоћ бијелог штапа, пса водича, те кретање потпомогнуто електронским помагалима нове генерације), те иако ће у приручнику бити говора о свим облицима мобилитета слијепих особа, ми ћемо се фокусирати искључиво на оспособљавање слијепих особа за кретање уз кориштење бијелог штапа.

Увод: О оријентацији и кретању;

Оријентација и мобилитет (стари назив – перипатологија) је наука и вјештина обучавања особа оштећеног вида за сигурно, самостално и учинковито кретање (Мршић, 1995). Назив оријентација и мобилитет су појмови који су настали у англосаксонском говорном подручју. Израз оријентација и мобилитет садрже два основна појма који у свом коријену, према (Хорнбy, 2000) имају слиједеће значење: ориентате – „еxсацтлy детерминате тхе поситион“, односно „тачно одредити положај“ и мобиле – „мовинг, еасилy анд qуицклy фром плаце то плаце“, односно, „кретати се лако и брзо с једног мјеста на друго“. Оријентација и мобилитет је рехабилитацијска дисциплина коју уз интердисциплинарну научну димензију, одређују посебни видови практичног рада у складу са одређеним методским поступцима, одговарајућим техникама, карактеристичним индивидуалним приступом особи оштећена вида која има објективну потребу, психофизичке могућности и жељу да се оспособи за сигурно, самостално и учинковито кретање и постане независна од помоћи видећих, на своју властиту корист и уопште на корист читавог друштва. Оријентација и мобилитет својим резултатима (социјалном димензијом), представља одређени ниво цивилизацијског постигнућа неке заједнице, средине или народа (Мршић, 1995). Оријентација и мобилитет се често пута описује као „знате гдје сте, знате гдје желите ићи и знате како доћи тамо“. Под појмом оријентације подразумјева се процес искориштавања сензорних података ради утврђивања положаја у простору и односа према предметима у околини важним за оријентацију. Другим ријечима, оријентација је знање о томе гдје смо и захтијева способност запажања и памћења мјеста и предмета важних за сналажење у одређеној средини те способност утврђивања просторних односа међу њима (Зовко, 1994). Каy (1999), дефинише оријентацију као “свијест о тренутном положају у простору, одређивање простора и кретање кроз њега”. Према Станимировићу (1997) оријентација се дефинише као процес кориштења преосталих чула како би се схватила и утврдила позиција особе и однос према осталим, важним објектима који се налазе у околини. Лоwенфелд (1973) сматра да способност и вјештина покрета има двије компоненте: једна је ментална организација, а друга је физичко кретање. Ментална организација је дефинисана као способност појединца да препозна своју околину, временски и просторни однос према себи, а моторичка као кретање организма од мјеста до мјеста уз помоћ доњих екстремитета. Тренинг оријентације треба бити укључен у тренинг мобилитета од самог почетка. У идеалним случајевима, слијепу особу треба обучавати тако да разумије основна начела оријентације на функционалном нивоу, па све до функционисања слијепе особе на апстрактном нивоу и да је уз све то способна за учинковито функционисање у непознатом окружењу. Крајњи циљ оријентације и мобилитета је омогућити слијепој особи да уђе у сваки простор, познати или непознати, и да функционира сигурно, учинковито, грациозно, и неовисно, комбинујући научене вјештине из оријентације и из мобилитета. Особа са визуелним потешкоћама мора посједовати одређене вјештине прије формалног тренинга оријентације и мобилитета, или их треба научити током тренажног процеса. Функционално разумијевање ће утицати на ниво знања из оријентације и мобилитета чији је директни продукт стицање самосталности (Лоwенфилд, 1973).

Неопходни предуслови који утичу на процес оријентације и мобилитета су:

  1. Спознајни предуслови који подразумијевају концепт развоја слике о властитом тијелу, околина, просторни и временски односи, мишљење, рјешавање проблема, одлучивање, примјена преосталих
    осјетила.
  2. Психомоторни предуслови који подразумијевају баланс и координацију, држање тијела и ходање
    способност одржавања праволинијског ходања, спретност, издржљивост.
  3. Емоционални предуслови који подразумијевају став, мотивацију, вриједност, самопоуздање
    (Хилл, Пондер, 1997).

Оријентација је процес успостављања јединственог става и односа према значајним објектима у једном окружењу. За слијепу особу, способност перципирања своје околине је резултат концентрације и праксе у раздобљу тренинга. Нека истраживања показују да кључну улогу за успјех у оријентацији игра психолошко разумијевање одређених појмова и релација. Особе које тек почињу са тренингом оријентације и мобилитета су обично, прије тога биле презаштићене и имају веома мало искуства везаног за самостално кретање, а без доброг искуства и добрих оријентацијских вјештина кретање слијепе особе представља само „празно ходање“. Оријентација даје смисао кретању слијепе особе (Зовко, 1994).
За учење оријентације и мобилитета веома је значајно радити на принципу „оне-то-оне“, односно инструктор – ученик (Трновец, 2000). Прије самог почетка учења оријентације слијепе особе неопходно је да иста има изграђен концепт и слику о себи тј. бодy имаге – свијест и знање о дијеловима тијела, о могућностима њиховог покрета и функција. Потребно је да слијепа особа има становито знање о околини и да разумије релације властитог тијела у односу на околину. Још једна способност која је неопходан предуслов за оријентацију је вјештина неовисних покрета тј. одржавање праволинијског кретања, праћење кривина и свих осталих промјена у нивелацији терена. Процес оријентације захтијева да слијепе особе буду способне за интегрирање свих осјетилних података које примају из околине. Да би овај процес био реализован неопходно је да слијепе особе имају добро развијене перцептивне системе. Треба нагласити да се тренинг оријентације и мобилитета може проводити и са слабовидним особама. Први корак у провођењу тренирања оријентације и мобилитета за слабовидне особе јесте да се појединац научи да правилно користи преостали вид без помагала. Слабовидне особе требају развити неколико способности (скенирање, препознавање и праћење) како би што ефикасније користиле преостали вид. Овај процес некад може бити спор, мукотрпан и фрустрирајући, али самим његовим савладавањем слабовидне особе постају изузетно ефикасне на подручју самосталне оријентације и мобилитета (Јосе, 1997).
Поред разних предуслова за успјешност оријентације наводи се и успјешност у психичком и физичком процесу. На примјер, инструктор оријентације и мобилитета мора узети у обзир ако је ментални статус особе на таквом нивоу, да не може на задовољавајућем нивоу користити когнитивне процесе. Особе са тешкоћама у интелектуалном развоју, са становитим лезијама мозга, душевним обољењима, или било којим другим потешкоћама које утичу на спознајни процес не могу се у потпуности осамосталити у процесу оријентације (Зовко, 1994). Али ипак, како наводе (Погруд и сур, 1998), особе са комбинованим сметњама углавном захтијевају исте принципе оријентације и мобилитета као и остале слијепе особе, без додатних сметњи. Једина разлика је у другачијем приступу, темпу напредовања и другачијем распореду вјештина.

Три основна начела оријентације су:

  1. Гдје сам?
  2. Гдје је мој циљ?
  3. Како доћи до њега? (Хилл и Пондер 1997).

Поглавље 1: Хисторијат мобилитета;

Рана истраживања и експерименте из подручја оријентације и мобилитета (стари назив – перипатологија), још далеке 1872. године, проводи Х. Ханкс Левy са основним техникама бијелог штапа. Тек 1929. године, оснивањем америчке школе паса водича у Насхвиллеу, Теннессее, ова област наставља са својим развојем, а већ 1930. године, на иницијативу Интернационалног Лионс Клуба се јављају прве озбиљније иницијативе за усвајање закона о правима пјешака који користе бијели штап, којим им се додјељује право првенства при преласку улице (Бласцх и Стуцкеy, 1995; Бледсое, 1997 ; Wеинер и Сифферманн, 1997). Након тога, 1940. године дошло је до конкретније сарадње међу инструкторима оријентације и мобилитета, јер након почетка Другог свјетског рата јавио се већи број слијепих особа (војника), којима је била потребна њихова помоћ након повратка кући. Захваљујући великим напорима особља америчке војне болнице, организације ветерана и Хинес рехабилитацијског центра, организовани програм оријентације и мобилитета је поче да функционише. Програмом оријентације и мобилитета су оспособљаване одрасле особе са функционалним губитком вида да се самостално могу кретати у свом окружењу уз помоћ научених вјештина (Wеинер и Сифферманн, 1997).

Средином и крајем 1950-их, се јављају иницијативе да се успоставе професионални стандарди у новом подручју оријентације и мобилитета. Америчка Асоцијација слијепих је 1959. године послала захтјев Универзитету за покретање програма обуке за инструкторе оријентације и мобилитета, који је и први пута покренут 1960. године (Wеинер и Сифферманн, 1997). Касније, 1990. године кроз законодавне акте проширена су права слијепих особа које користе бијели штап, чиме је омогућена већа покретљивост и самосталност слијепих особа (Бисцхоф, 2008).

На почетку, програм оријентације и мобилитета је био првенствено намијењен одраслим особама, односно, за рехабилитацију војника који су изгубили вид у Другом свјетском рату. (Герусцхат и Смитх, 1997). Почетком 1960-их, дошло је до становитих помака у развоју идеје о развијању програма оријентације и мобилитета за дјецу, а већ 1966. године усвојен је први универзитетски програм за обуку инструктора оријентације и мобилитета за рад са дјецом са визуелним потешкоћама. У тој години су се почели реализовати програми на Флорида Стате Университy и на Сан Францисцо Стате Университy (Wеинер и Сифферманн, 1997). Иако је укључивање дјеце са визуелним потешкоћама у општи образовни процес почело још средином 1950-их, пружање подршке из рехабилитацијских области, гдје се убраја и оријентација и мобилитет, није заживио до 1960. године (Хатлен, 1990). Овај тренд се наставља до 1975. године, од када се почиње реализовати овај програм уз додатну подршку, а 1997. године, програмирано вјежбање оријентације и мобилитета у школама је значајније прихваћено (Цуррy и Хатлен, 1987).

Поглавље 2: Методе кретања слијепих особа

Оријентацију и мобилитет можемо подијелити на четири основне методе кретања слијепих особа, и то: кретање уз помоћ видећег водича, кретање помоћу бијелог штапа, кретање уз помоћ пса водича и кретање помоћу електричних помагала.

Кретање уз помоћ видећег водича
Свака од наведених метода има прецизно дефиниране технике, средства и поступке, па је за њихово усвајање потребно испунити одређене услове. Тако је за успјешно кретање уз помоћ видећег водича потребна едукација и слијепе особе и видећег водича. Није дакле довољно хтјети помоћи, него треба знати и како помоћи Слијепој особи. Исправан је поступак да слијепој особи понудимо помоћ при преласку преко улице, па ако је особа прихвати, онда вањским дијелом наше шаке додирнемо вањски дио шаке слијепе особе (слика 1), након чега ће она, ако је за то оспособљена повући своју руку уз нашу и лагано нас ухватити изнад лакта (слика 2), па тек тада треба почети кретање тако да слијепа особа иза видеће у кретању заостаје пола корака (Мршић, 1995).

Слика 1. Инцијални контакт
Слика 2. Основни хват

Кретање уз помоћ бијелог штапа
Штап слијепом човјеку служи као продужена рука. Кад он штапом дотакне препреку на путу свог кретања он има времена зауставити се и избјећи спотицање те евентуалну озљеду. Има више врста штапова за слијепе као што су: стандардни, склопиви, телескопски итд. Штап мора одговарати висини слијепе особе тако да досеже до прсне кости. Кретање помоћу штапа није тако једноставно како се то на први поглед мисли, па техником његове употребе треба постепено овладавати систематичним вјежбањем уз помоћ стручњака за оријентацију и мобилитет. Међу техникама употребе штапа најчешће се спомињу технике клизања (слика 3), дијагонална, техника једноструког и двоструког додира и слично. Основни недостатак штапа је у томе што он не штити горње дијелове корисникова тијела, због чега се у комбинацији са штапом користе електронска помагала, која упозоравају на препреке на путу на већој удаљености и на неки начин пружају заштиту цијелом тијелу, а посебно горњим дијеловима које штап не штити. (Мршић, 1995).

Слика 3. Клизна техника

Кретање уз помоћ пса водича
У овом случају особа оштећена вида креће се заједно са школованим псом. При томе се активно користи личним знањем и вјештинама оријентације контролишући простор, свој положај у односу на простор те прометну динамику коју сусреће у кретању. Уз то се ослања на знање и способности пса који дјелује заштитно избјегавајући ризичне ситуације упркос погрешно издатој наредби. За такву врсту кретања треба задовољити минимум задатих претпоставки. То значи да треба имати школованог пса и жељу не само да се са псом креће већ и да се свакодневно о њему брине. Пси који се одабиру и школују за овај задатак спадају у групу радних паса. Својом физичком масом преко орме (поводца) омогућавају довољан број информацијама особи коју воде а да при томе својим димензијама заузимају веома мало мјеста што је посебно важно у ситуацијама суженог простора или у ситуацијама кад особа борави неко вријеме у затвореном простору изван стана, када је нужно пса смјестити уз столицу на којој слијепа особа сједи или под сто, да не би сметао особи која га користи, а ни другим особама са којима у том тренутку слијепа особа дијели одређени простор. Кретање са псом тражи од особе оштећена вида активно судјеловање у кретању. Човјек је тај који зна куда треба ићи којим путем и да ли ће се успут са одређеним разлогом заустављати или чак скретати са главне трасе да би стигао до одредишта. При томе особа коју пас води мора познавати и владати псом и простором којим се креће, што значи да се мора знати апсолутно добро оријентисати и истовремено физички издржати темпо кретања који пас намеће те одговарајућим командама, обуздавати и усмјеравати пса. Пас се не смије посматрати искључиво као помагало, већ га треба у контексту породице сматрати равноправним чланом који уз своје обавезе има и одређена права. (Мршић, 1995).

Слика 4. Пас водич

Кретање уз помоћ електроничких помагала
Ових помагала има више врста мада се у пракси врло ријетко сусрећу због више разлога. Сва досадашња електроничка помагала заснивају се и функционишу на начелу емитовања високофреквентних радио валова који се након тога рефлектовани од препреке прихватају преко пријемника и проводе у звучни или механички сигнал како би корисник таквог помагала спознао приближну величину, положај и удаљеност препреке на коју у кретању наилази (принцип кретања слијепог миша тј. ултразвучни штап). Таква се помагала сусрећу под различитим комерцијалним називима. Могу имати посебан облик и димензије, а могу задржати класичан изглед бијелог штапа (Мршић, 1995). Једно од таквих помагала је и ултразвучни штап (слика 5), који је задржао све дијелове класичног бијелог штапа, а дршка је модифицирана и код овог штапа она има два ултразвучна пријемника који примљени сигнал, враћен од препреке која се на лази на путу, шаљу до два вибрациона дугмића која слијепу особу тактилним путем обавјештавају о постојању препреке у њиховој непосредној близини.

Слика 5. Ултразвучни штап

Због досадашње, а и данашње запостављености садржаја оријентације и мобилитета у програмима едукације и рехабилитације слијепих те су особе у нашим приликама и након завршетка систематске обуке остале недовољно оспособљене за оријентацију и самостално кретање у простору. Због тога су се отежано укључивале у отворена занимања и углавном су се запошљавале у установама и организацијама намијењеним тој популацији. Осим тога, теже су остваривале везу са радном и социјалном околином видећих људи, због чега су најчешће остајале на рубовима реалних животних ситуација и трајно биле предметом социјалне бриге друштва у којем су живјеле. (Мршић, 1995).

Поглавље 3: Врсте штапова и кугли; Одређивање штапа према висини корисника.

Да би слијепа особа имала максималну корист од бијелог штапа неопходно је да јој тај штап одговара. Висина штапа се мора прилагодити висини особе која га користи. Правило је да је одговарајући штап ако крај његове дршке достиже до прсне кости особе која ће га корисити. Свако непоштивање овог правила отежава особи правовремено лоцирање препреке и могућност повреде се повећава.
Постоји неколико врста бијелих штапова и то: једнодјелни штап, склопиви штап, штап на склапање (расклопиви), штап на развлачење (телескопски), ласерски штап, штап ходалица. Сви ови штапови уз поштивање правила су веома квалитетна помагала за самостално кретање слијепих особа. Штапови се састоје од три основна дијела дршка, тијело и врх (кугла) штапа. Кугле могу бити израђене од различитих материјала (пластике, метала, керамике…), а могу бити и различитих облика у зависности од врсте терена, временских услова и врхови могу бити округлог, ваљкастог облика, облика велике лопте (р: 30мм за снијег), облика диска и пуно различитих облика за различите намјене. Врхови могу бити статични и покретљиви. Од свих ових модела и изведби најбитније је да комплетан бијели штап одговара његовом власнику и да га усваком тренутку на што сигурнији и безбједнији начин доведе до циља.

Поглавље 4: Мотивација као кључни елеменат процеса обуке за самостално кретање

Пракса је показала да слијепе особе у правилу не вјерују да ће им кориштење бијелог штапа много олакшати свакодневицу и ове се особе углавном ослањају на помоћ друге особе при кретању. Чак и ако особа живи сама и нема могућност да обезбједи помоћ при кретању, кориштење бијелог штапа се углавном не узима у разматрање.
Слијепе особе одбијају приступити обуци за мобилитет говорећи да им бијели штап не треба, да своје кретање могу организирати и на други начин, да је окружење несигурно и сл.

Међутим, у позадини њиховог одбијања углавном стоје стид и страх да буду препознати као слијепе особе. Бројне слијепе особе, које и након дуготрајних разговора о потреби да користе бијели штап, нису приступиле обуци за мобилитет, кажу да ће, уколико почну користити бијели штап, бити обиљежене, да ће их друштво сажалијевати, па чак и да ће се њихови ближњи због тога окренути од њих.

Из горе наведених разлога, тим за мобилитет, вођен инструктором мобилитета, мора знати да је мотивираност особе да почне користити бијели штап, уствари, кључни елеменат сваког процеса обуке за мобилитет. Инструктор мобилитета мора знати да првом сату обуке, понекад, могу претходити безбројни сати разговора са слијепом особом, током којих је потребно слијепој особи предочити све предности које има самостално кретање у поређењу са кретањем које је потпомогнуто од стране неке друге особе.
Вратимо се на разлоге који резултирају одбијањем слијепе особе да користи бијели штап:

Стид
Искуства говоре да се слијепе особе стиде користити бијели штап, мислећи да ће његовим кориштењем само скренути пажњу околине на себе, да ће их околина препознати као слијепе особе, сажалијевати и због сљепоће, одбацити. Један слијепи мушкарац у Америци је на свом блогу изјавио како се стиди своје супруге и како је при свом првом покушају да користи бијели штап промашио степеницу на излазу из своје куће и пао. Будући да му се то раније никада није десило, бијели штап сматра „главним кривцем“ за своју незгоду. Надаље, искуство друге слијепе особе, која је ослијепјела касније током живота, говори да ју је „шок“ који су сусједи доживјели када су је први пут видјели са бијелим штапом у рукама, спријечио да бијели штап више икад узме у руке.

Слични примјери стида због бијелог штапа сусрећу се и код нас, при чему треба имати на уму да је у овим случајевима стид увијек резултат реакција околине. У таквим и сличним ситуацијама, слијепа особа у правилу не размишља о предностима које би за њу кориштење бијелог штапа имало и одбија га користити да не би изазвала сажаљење околине.

Задатак тима за мобилитет, у овим и сличним случајевима, јесте да разговара са слијепом особом, на начин да слијепа особа схвати да квалитет живота појединца треба стајати на првом мјесту, насупрот мишљења заједнице. Треба наћи начина да се слијепу особу пита колико пута су јој чланови заједнице пружили помоћ у кретању, да ли је некад била у немогућности да изађе из куће, само зато што у моменту није имала никога да јој помогне, и сл. Резултат оваквих разговора често јесте да особа и сама каже како јој помоћ при кретању доиста не пружа заједница него само неки чланови ближе породице, понеки пријатељ и сл.

Задатак тима за мобилитет јесте да слијепој особи предочи све предности које за њу има кориштење бијелог штапа, а као полазиште разговора, може се користити чињеница да кориштење бијелог штапа ставља слијепу особу у независан положај, омогућавајући јој да се креће гдје и кад то жели, без да чека на помоћ друге особе.

Страх
Слијепе особе се углавном боје да ће их кориштење бијелог штапа довести у позицију да буду обиљежене, да ће на себе скретати погледе и пажњу других, с чим се ове особе у правилу најтеже носе. Надаље, слијепе особе страхују да, чак и ако почну користити бијели штап, неће бити у могућности доиста ићи гдје желе, да ће се изгубити и да ће због тога изгледати беспомоћно. Често наводе и да их у кориштењу бијелог штапа спречава несигурно окружење, неприступачне раскрснице, не постојање звучне сигнализације, несавјесни возачи и сл. Неријетка је појава да у свом сусједству неко примијети слијепу особу која се креће сама, без кориштења бијелог штапа, при чему постоји реална могућност да живот особе буде озбиљно угрожен, будући да велика већина људи, учесника у саобраћају, одмах и не примијети да је ријеч о слијепој особи.

Задатак тима за мобилитет у овим случајевима јесте да разговара са слијепом особом на начин да јој предочи колико је важно да окружење зна да је особа која се креће слијепа, те да бијели штап у томе може бити од непроцјењиве користи. Потребно је описати неку од ситуација из свакодневног живота, наводећи, примјерице, примјер слијепе особе која се покушава кретати сама без штапа. Треба навести реалне ризике оваквог кретања, говорећи о опасностима да особа буде непримијећена, што би у коначници могло бити кобно. Приликом предочавања ситуација овог типа, треба објаснити слијепој особи да је чак врло пожељно да људи у окружењу на основу бијелог штапа препознају да се ради о слијепој особи, будући да ће то резултирати спремношћу заједнице да особи помогне, те да ће и учесници у саобраћају бити много опрезнији, будући да ће им бијели штап послати поруку да се ради о слијепој особи, те да јој се стога мора омогућити сигурно окружење за кретање.

Значајан мотивирајући фактор који ће слијепој особи помоћи да прихвати бијели штап, могу бити и искуства других слијепих особа које се самостално крећу, будући да се показало како позитивни примјери најлакше утјечу на промјену приступа код особа које имају исти проблем. Уколико постоји могућност, члан тима за мобилитет увијек би требала бити и нека слијепа особа која се самостално креће, будући да ће искуства и неовисност те особе бити мотивирајући за особу која одбија прихватити бијели штап. Било би пожељно да слијепа особа која успјешно користи бијели штап, у припремној фази обуке замобилитет, прошета са особом која одбија користити штап, те да јој на практичан начин покаже бројне предности које кориштење штапа има у односу на помоћ друге особе при кретању.

Све горе наведено може бити од користи и када су у питању слијепа дјеца која би што је раније могуће, требала приступити обуци за мобилитет. Међутим, показало се да дјеца бијели штап прихватају много лакше него одрасли, те да су у правилу родитељи ти, који својим презаштитничким односом онемогућавају самостално кретање својој дјеци, говорећи како то њиховој дјеци не треба, како су они ту за њих и сл. У овом случају, важно је да тим за мобилитет, на начине који су претходно наведени, мотивира родитеље да прихвате да њихова дјеца почну користити бијели штап те да им предочи све предности и олакшице које ће неовисно кретање њихове дјеце имати како за дјецу, тако и за саме родитеље.

Поглавље 5: Микро и макро оријентација

Како би се слијеп човјек неометано кретао треба бити у стању концептуализирати простор и своје мјесто у простору и у сваком тренутку бити свјестан своје позиције у односу на околину. Да би се особа уопште кретала мора имати добро усклађене елементе и микро и макро оријентације, који се односе на сљедеће чињенице: – Ако се односе на когнитивне репрезентације [микро и макро] – Ако се односи на тренутну позицију и одредиште то је макро оријентација, а слијеђење стазе, раскрснице, или оријентира на путу, припада микро оријентацији – Како се кретати према одређеном циљу (микро оријентација) – Кориштење перцепција припада микро оријентацији, а ажурирање тих података и праћење личног положај унутар когнитивне репрезентације припада макро оријентацији. Разлике између микро и макро оријентације најбоље се могу уочити на слиједећој табели

МикроМакро
ПерцепцијаСпознаја
МобилитетОријентација
Краткорочна меморијаДугорочна меморија
Тактилно-кинестетичка перцепцијаЗвучна и мирисна перцепција
Аудитивни оријентириТактилна карта

Тактилно – кинестетички осјет
У прошлости су тактилно – кинестетички осјети свођени на кожне осјете, па у процесу сензорног учења нису добијали адекватно мјесто које им у стварности припада. На процесима пријема, пријеноса и обраде тактилних информација почивају тактилне способности. Тактилне функције обухватају читав комплекс функција које се односе на уочавање једноставних елемената тактилне сензације и осјетљивости и секвенционалну анализу и интеграцију ових елемената у смисаони образац (Голден, 1987; Левић, 1988; Оцић, 1988). Тактилно – кинестетичко осјетило има велико значење у упознавању околине не само код особа оштећеног вида него и код видећих особа. Зависно о информацијама које желимо добити у спознавању се можемо користити различитим дијеловима тијела, а посебно руку којима можемо хватати, подизати итд. Према Фиеандту (1966) посебну пажњу у прецизном преносу информација имају врхови прстију који су у неким случајевима прецизнији и од самог вида. Та је чињеница посебно важна за особе оштећеног вида које преко тактилног осјетила могу добити поуздане информације о предметима које перципирају. Тактилно учење слично је осталим начинима сензорне спознаје. Нека истраживања показују да развој тактилне перцепције иде од грубих ка финим покретима руке и од једноставнијих ка сложенијим тактилном структурама. Складан и уједначен развој тактилних и моторних функција код слијепих особа представља пут преко којег се даље одвија стицање искуства, а самим тим одређује и њихов психосоцијални развој (Јаблан, Ешкировић, 2002).

Прва фаза тактилно-кинестетичког осјета почиње спознајама о различитим тактилним структурама, њиховој температури, вибрацији реакцији на додир те усмјеравањем пажње на присутност и карактеристике предмета различита састава. Почетна разина тактилно-кинестетичког развоја и учења темељ је каснијег учења па је поузданост информација стечених у тој фази изнимно важна за слијепу особу, јер она тада упознаје свакодневне животне ситуације, развија вјештине и властиту сигурност (Зовко, 1994).

Друга фаза тактилно-кинестетичког осјета омогућава успостављање релације структуре и облика познатих предмета. Тактилним перципирањем и манипулацијом предметима различите величине, облика и тежине особа стиче знање о обрисима предмета и њиховом варирању с обзиром на наведене карактеристике. У ту сврху најучинковитије је руковање предметима из свакодневног живота. Примјерено тактилно проматрање и руковање предметима те издвајање њихових карактеристика, уочавање сличности и разлика међу њима помаже формирању адекватних менталних слика, односно предоџби о тим предметима (Зовко, 1994).

Трећа фаза тактилно-кинестетичког осјета наступа са појавом способности уочавања односа дијелова и цјелине (Зовко, 1994).

Четврта фаза тактилно-кинестетичког осјета је могућност интерпретације дводимензионалних графичких приказа. Ти се прикази могу давати помоћу конца или жице, рељефни прикази, записивањем шилом на фолији, пластици или папиру и другим рељефним цртежима или шемама прикладним за тактилно перципирање. Графички приказ стварног предмета мора имати бар мало сличност са познатим предметом. (Зовко, 1994)

Објашњавајући улогу перцепције у сазнајном развоју Монтесори (2001) каже да су чула органи хватања слика спољног свијета које су потребне интелигенцији, као што је рука орган за хватање материјалних ствари неопходних тијелу.

Аудитивни осјет
Осјет слуха функционише преко нервних завршетака смјештених у унутрашњем уху. У прошлости се неријетко вјеровало да се с обзиром на важност стицање информација слијепих може упоређивати са очима видећих због природе чула слуха и перманентности звучних подражаја из околине човјек тешко може контролисати слушне доживљаје. Зато он вјежбањем мора настојати успоставити менталну контролу над тим подражајима и постићи селективну слушну перцепцију. То је потребно постићи да би се избјегло маскирање звука и успјешно перципирали посебно значајни звукови. Иако су подаци добијени слухом за слијепу особу примаран извор информација и непосредног додира са околином, ипак прекомјерна слушна стимулација звуковима без конкретног значења може довести до њиховог вербалног понављања или ехо реакције и тиме инхибиторно дјеловати на учинак употребе слушних података и учења слухом. (Зовко, 1994)

Прва фаза осјета слуха односи се на свијест о звуку и његовом постојању те усмјереност на важне звукове у околини.

Друга фаза осјета слуха односи се на разликовање унутрашњих и вањских гласова и звучних тонова.

Трећа фаза осјета слуха односи се на препознавање звукова с обзиром на специфичне ријечи и говор.

Четврта фаза осјета слуха односи се на способност селективног слушања које подразумјева препознавање звукова, разумијевање ријечи и смијера доласка звука.

Пета фаза осјета слуха представља највећи ниво развоја, а представља трансформацију вербалних упута у сврсисходне активности. (Зовко, 1994)

Врло је важно истаћи да осјетила имају велику улогу у процесу учења кретања и сналажења у простору. Све слијепе особе морају научити ослањати се на аудитивне податке као темељ онога што ће им осигурати контакт са удаљеним предметима који им никада неће бити визуелно доступни. За конгенитално слијепу особу аудитивна информација је главни ослонац и орјентир сналажења кретања. Особе које су вид изгубиле касније морају се слухом користити као средствима асоцијације са предходно виђеним предметима.

Преко тактилног осјетила слијепа особа одржава контакт са околним свијетом и осигурава информације које јој визуелно нису доступне, а то повећава разину, прецизност и јасноћу информација добијених осталним осјетилним путевима, а нарочито чулом слуха. Све те информације појединачно или у интеакциј темељ су и претпоставка успјешном сналажењу и кретању у простору. Управо због тог разлога, равоју и функционирању преосталих осјетила у процесу оспособљавања слијепих за оријентацију и мобилитет, треба поклонити посебну пажњу и развити моделе и посебне програме њихове стимулације и употребе.

Спацијална перцепција (перцепција простора)
Спацијална перцепција изузетно је важна због тога што се искуство човјека организује унутар просторних и временских димензија. Овдје нас занима управо просторна димензија искуства. Данас је раширено мишљење да људско просторно понашање увелико зависи од вида. Осим што нам осигурава детаљније спацијалне информације, вид може бити и организацијски или референцијални систем за интерпретацију просторних информација које долазе из других просторних модалитета (Wаррен, 1974), тј. из тактилно кинестетичког и аудитивног модалитета. У вези са спацијалном перцепцијом особа са тешким оштећењима вида постављају се два проблема:

  1. каква је спацијална перцепција у конгенитално слијепе дјеце;
  2. какав је утицај преосталог видног искуства на спацијалну перцепцију особа које су касније изгубиле вид (Wаррен, 1974).

Треба истаћи да се перцепција простора развија и код конгенитално слијепе дјеце и то на темељу тактилно – кинстетичке перцепције и моторичких акција у простору. Употреба тијела при оријентацији и мобилитету унутар простора увјетују управо перцепцију простора и код конгенитално слијепих особа.. „Простор је доживљај који се може предочити и без вида, а просторни су појмови и интернализирани на темељу акција“ (Симпкинс, 1979, према Баррага, 1986). Моторичке активности у простору и њихово осјећање довољни су за формирање спацијалне перцепције у конгенитално потпуно слијепих особа. Допуна тој спацијалној перцепцији су аудитивни подражаји који на темељу временских и интензитетних разлика у доласку звучних подражаја у једно и друго ухо (тзв. стереофонички ефект, Хилгард, 1962), придоноси развој спацијалне перцепције. Постојање тактилно – кинестетичко – аудитивног простора код конгенитално слијепих особа доказано је њиховом способношћу обликовања менталне мапе кретања кроз простор, способношћу репродукције просторних облика (обликовање пластичних материјала у конгенитално слијепе дјеце, неки облици професионалне дјелатности одраслих конгенитално слијепих особа). Према томе, обликовање спацијалне перцепције није привилегија особа нормалног вида.

Спацијалну оријентацију чине двије компоненте – когнитивно мапирање и просторно ажурирање. Појам когнитивно мапирање је психолошка метафора за начин на који слијепа особа разумијева и меморише просторне односе (од објекта до објекта). То је ментална слика односа и удаљености између објеката у околини.
Просторно ажурирање се односи на способност праћења просторног распореда у окружењу, укључујући и онај распоред који се налази на тренутној путањи слијепе особе (Бласцх и сур, 1997).

Поглавље 6: Бијели штап: руковање и кретање

а) -Руковање штапом (склапање, расклапање)
На почетку рада са бијелим штапом изузетно је важно научити корисника бијелог штапа како да њиме манипулише, како не би довео себе и особе око себе у неугодну ситуацију. Веома је битно да корисник штапа увијек има контролу над помагалом, дакле да штап увијек буде испред корисника бијелог штапа. Када особа стоји (ред у пошти, аутобуска станица…) пожељно је да врх (кугла) штапа буде постављен између њених стопала, како се пролазници не би саплели о штап или како возило не би прегазило штап. У случају да особа сједи (чекаоница, возила јавног превоза…) такође је неопходно да штап буде постављен у позицију између стопала или потпуно расклопљен спремљен на мјесто гдје га корисник на најлакши начин може припремити за употребу (склопити).

Наредни корак је научити корисника да бијели штап правилно припреми за употребу (склопи га) или да га на прописан начин одложи на мјесто предвиђено за штап (расклопи га). С обзиром да постоји неколико различитих модела бијелих штапова у погледу расклапања, неопходно је упознати корисника штапа са начином њиховог склапања. Основни корак приликом расклапања бијелог штапа је да врх (кугла), као и у претходном случају, стајања, буде постављен испред стопала корисника и трудити се да у том положају штап остане док не буде потпуно расклопљен и припремљен за одлагање на мјесто предвиђено за штап. Ово је веома важно испоштовати јер у противном се може десити да корисник штапа повриједи особе око себе приликом расклапања штапа и тиме и себе доведе у неугодну ситуацију. Када је испуњен основни услов за расклапање штапа сам поступак се обавља изузетно лако, а техника зависи од модела штапа и начина расклапања (зглобни, телескопски…).

Метода склапања штапа и његова припрема за употребу је нешто једноставнија од поступка расклапања јер у овом случају је много теже штапом повриједити особе око себе. Код овог поступка је битно да корисник прије самог почетка склапања штапа пронађе његову дршку, штап ослободи од сигурносних везова и у зависности од модела штапа и начина расклапања (зглобни, телескопски…) исти припреми за употребу.

Ове кораке је неопходно понављати и инсистирати на њиховом правилном извођењу како би смањили могућност довођења корисника бијелог штапа у неугодну ситуацију на што нижу мјеру, а тиме и спријечили губитак концентрације која је изузетно битна приликом самосталног кретања слијепе особе уз помоћ бијелог штапа.

б) Држање бијелог штапа
Након ових корака приступа се учењу корисника бијелог штапа како да га правилно држи. Ово је такође важно с обзиром да се штап користи свакодневно, цијелога живота, па неправилним држањем штапа долази до трајних оштећења кичменог стуба, раменог појаса и руке која носи штап. Основни хват дршке штапа је битно извести тако да кажипрст буде испружен низ штап и да прст и штап представљају једну цјелину. Палац и остала три прста (средњи, прстењак и мали) имају улогу да држе штап у шаци. По нешто старијим методама рада, акценат је био да надланица шаке буде окренута према горе, али новије методе предлажу да се надланица шаке заротира за 90° у односу на стару методу чиме се постиже анатомски прихватљивији положај шаке, а самим тиме се релаксирају мишићи надлактице, раменог појаса и леђа, чиме је могућност трајних и тешких оштећења горњег дијела тијела усљед употребе бијелог штапа сведена на минимум.

ц) Технике кориштења бијелог штапа
Дијагонална техника се користи приликом кретања у затвореним просторима, а погодна је за почетнике те особе снижених интелектуалних способности
Додирна техника (двотактна) се користи приликом кретања по неравним теренима, односно подлогама гдје није могуће користити клизну технику (шљунак, пијесак, трава…)

Клизна техника је једна од најсигурнијих техника приликом кретања са бијелим штапом јер се штап нити у једном тренутку не одваја од подлоге. Користи се на подлогама које дозвољавају клизање штапа (бетон, плочице, асфалт…)

Да би се слијепа особа безбиједно кретала уз помоћ бијелог штапа неопходно је да познаје и заштитине технике. С обзиром да бијели штап поред својих предности има и мана (не штити горњи дио тијела) потребно је превовремено заштити те дијелови тијела. заштитне технике које се највише користе су горња заштитна техника, доња заштитина техника, праћење зида и техника за подизање предмета са пода.

Горња заштитна техника се користи да би се заштитили дијелови тијела које штап не може заштитити. Постављањем руке испред лица и горњег дијела тијела особа која се креће са бијелим штапом на овај начин има потпуну заштиту од високих препрека.
Доња заштитина техника се користи код заштите доњег дијела трупа.

Праћење зида је техника која се користи обично у затвореним просторима, мада није искључиво намијењена за њих. Потребно је нагласити да се код ове технике мора водити рачуна о положају шаке приликом праћења зида како би се на најбољи начин заштитиле јагодице прстију које су веома битне за тактилну перцепцију слијепих особа.

Подизање предмета са пода је врста заштитине технике која се ради приликом сагињања. У овом случају морамо водити рачуна о начину спуштања тијела тј. да се избјегава савијање тијела према напријед него да се ради спуштање тијела савијајући кољена комбиновано са горњом заштитном техником.

д) Оријентација и кретање
Након свих предуслова, који су наведени, може се кренути са тренингом оријентације и кретања. Ова тренинг се дијели на оријентацију у затвореном и отвореном простору. У отвореном простору оријентацију можемо подијелити на три области у складу са тежином вјежби које треба савладати. Тако да је дијелимо на оријентацију у једноставним, полукомпликованим и компликованим зонама.

Оријентација у затвореном простору се обавља углавном у познатим просторијама гдје се са полазницима вјежба развој перцепција (тактилна, аудитивна, олфактивна и код слабовидних визуелна перцепција). Прво се изводе вјежбе сваке од перцепција посебно, а након тога се све те области увјежбавају и повезују у једну цјелину како би се добила што боља спацијална шема одређеног простора.Изузетно је важно развити концепте о властитом тијелу као и концепт властитог тијела у односу на друго тијело, развој латерализације – просторних односа (лијево, десно, горе, доле испред, иза, на, испод…). Треба нагласити да код рада са слијепим особама морамо имати на уму да ријечи „тамо“ и „овдје“ нису од помоћи, увијек треба користити просторне појмове „…са твоје десне стране…“ или „…испред тебе се налази…“. У оријентацији у затвореном простору неопходно је још увјежбати и познавање облика, боја, величина, тактилни квалитет и функција предмета: тврдо – меко, мало – велико, високо – ниско, танко – дебело, округло и сл, као и релације вријеме, удаљеност, количина, тежина: дан- ноћ, јуче, данас, сутра, ближе – даље, све – ништа, цијело – пола, пуно – празно, појам броја, тешко – лагано итд.

Што се тиче моторичког развоја неопходно је савладати Развој грубе моторике – ходање, сједење, котрљање, пузање, скакање. Развој фине моторике – узимање, окретање, повлачење, дохватање, низање, окрети (90°, 180°, 360°), оријентација према странама свијета, развијање свијести о тродимензионалности простора и предмета, кретање са видећим водичем (основни хват, уски пролаз, промјене стране и смијера кретања, пролажење кроз врата, пењање и силажење степеницама, оријентација у непознатим просторијама), кретање без водича и бијелог штапа (заштитне технике, технике слијеђења, задржавање правца кретања, ходање степеницама, тражење изгубљеног предмета), технике кретања са бијелим штапом: брига о штапу.

Када се савлада оријентација у затвореном простору стекли су се услови за постепену примјену наученог у отвореном простору гдје се оријентација прво изводи у веома једноставним зонама, како би полазник могао што боље и што квалитетније да искористи претходно научене ствари. Вјежбе се заснивају на одређивање правца кретања помоћу додира, слуха, тактилних мапа, оријентација према странама свијета, откривање запрека и оријентира помоћу додира, слуха и евентуалног остатка вида, цеста (дијелови цесте, конфигурација тла, врсте промета, појам кварта).

У полукомпликованим и компликованим зонама се примјењују готово исте методе рада само је разлика у тежини задатака које треба обавити, као и мјесто гдје се изводи одређена вјежба (мања раскрсница са звучним семафорима и велика раскрсница без звучних семафора). У овом дијелу се раде вјежбе прелазака преко улице, раскрснице (локација и анализа раскрснице, врсте нпр. X, Т, Y, регулација саобраћаја, звучни семафори), употреба јавног градског и међуградског превоза (употреба јавног градског превоза – трамвај, аутобус, тролејбус), комуникација (понашање при сусрету с пролазницима, тражење информација, употреба различитих сервиса, таxи службе, кориштење телефона, мобитела, плаћање услуга – угоститељски објекти, трговине, банке, пошта), упознавање мјеста становања – проширивање радијуса кретања овисно о мотивацији, способностима и потребама корисника.

е) Оријентири
Особе које су изгубиле вид морају се кретати на тај начин да когнитивно обрађују информације прикупљене путем слуха, додира, мириса. При томе им од велике користи могу бити различити дијелови околине којом се крећу, које могу користити као оријентире. Оријентири могу бити статични (стални) и динамични (повремени). За одређивање оријентира најбоље је користити статичне оријентире јер се изузетно ријетко може десити да статични оријентир буде уклоњен или нестане. Динамични оријентири се могу користити само на кратким дионицама пута јер њихова помоћ је непредвидљива. Као статички оријентири које слијепе особе могу користити приликом кретања се могу користити ивичњаци на тротоарима, зграде, дрвореди, ограде, коријен дрвета који је направио неравнине на тротоару, константни извори звука (улица), радње са специфичним мирисима (пекаре, апотеке, меснице…). Док се као динамични оријентири могу користити звук трамваја, аутопраонице, различити звуци из занатских радњи (куцање, стругање…), различите подлоге (пијесак, трава…).

Поглавље 7: Евидентирање и извјештавање о напретку обуке

На крају је потребно нагласити неколико битних ствари о којима се треба водити рачуна приликом комплетног процеса обучавања особе оштећена вида за самостално кретање. С обзиром да је обука оријентације и кретања комплексан процес неоподно је прије свега реализацију планираних активности прилагодити особи оштећена вида, односно њеној мотивацији и психофизичкој кондицији.

Да би особа оштећена вида успјешно савладала основе оријентације и кретања мора испунити три сљедећа услова, а то су: мотивација, концентрација и физичка спремност. Ако и један од ових услова не буде испуњен, биће изузетно тешко постићи било какав напредак, чак се може десити да стицање способности која је неопходна за самосталност особа оштећена вида постане нешто што је асоцијација за фрустрацију, неуспјех и на крају оно што никако не желимо, константна овисност о видећем водичу. У току самог процеса може доћи до нарушавања овог баланса, али је и тада веома важно да не форсирамо напредовање, него да се задржимо код оне области гдје је настао дебаланс. Ако пређемо преко тога и не дођемо до разлога настанка дебаланса то у будућности може бити веома опасно за сигурност особе оштећена вида приликом самосталног кретања. Настала празнина ће цијелог живота стварати проблем особи оштећена вида и приликом рјешавања наизглед једноставних препрека или ситуација у којима се може наћи приликом самосталног кретања.

Да бисмо ово избјегли мора постојати систематски приступ раду на пољу обучавања особа оштећена вида за самостално кретање. Увијек се треба водити чињенцом да ће се та особа једног дана потпуно сама наћи у ситуацији у којој је дезорјентисана, да мора бити свјесна да треба ријешити насталу ситуацију и бити потпуно сигурна да безбиједно може наставити своје кретање.

Дакле пожељно је да се прије самог почетка рада са особом оштећена вида, добро анализира дионица како би инструктор владао ситуацијом и нити у једном тренутку не дозволио да остане без одговора. У ситуацијама када се неки проблем не може ријешити или га у том тренутку није могуће ријешити то треба рећи особи оштећена вида, ако је потребно и прећи на технику видећег водича, па када услови дозволе поново користити бијели штап.
Након анализе дионице, инструктор може почети радити са особом оштећена вида на том дијелу пута. Ако је потребно инструктор може израдити тактилне мапе које не смију бити прекомпликоване или затрпане са превише информација. Боље их је касније допуњавати него одмах на почетку имати веома компликовану тактилну мапу. На дионици која се обрађује треба издвојити што више оријентира и покушати их, ако је могуће показати особи оштећена вида како би она приликом самосталног кретања знала гдје се налази оријентир и како он изгледа. И овдје је битно не изнијети превише информација одједном, јер и то доводи до замора особе оштећена вида што може довести до дебаланса на пољу концентрације.Потребно је почети са лако препознатљивим оријентирима, које није тешко пронаћи и искористит их при самосталном кретању. Након тога се постојећа дионица може допуњавати мање важним информацијама.

Након заједничког анализирања дионице потребно је да је особа оштећена вида покуша што самосталније проћи ту дионицу и у случају да је помоћ инстуктора потребна обавезно је и дати што потпунију информацију. Инстуктор у овом дијелу обуке мора бити увијек на услузи особи оштећена вида.

Када смо потпуно сигурни да особа оштећена вида може одређену дионицу проћи самостално инструктор тада даје приједлог да особа оштећена вида потпуно самостално прође научену дионицу тј. са инстуктором се види на почетку и на крају дионице. За све остале информације особа оштећена вида може питати пролазнике, користит телефон или било који други начин да дође до информације и начина како да ријеши проблем или ситуацију која је настала.
Све постигнуте резултате је најбоље детаљно евидентирати како би у сваком тренуку имали што више информација о реализованом плану.

Један од примјера евидентирања и извјештавања о проведеном раду је слиједећи:
„Прва дионица коју смо обрађивали је било упознавање са дионицом пута од улице Подгај до Трга Аустрије (тролејбуске окетаљке). На тој дионици смо се упознали са локацијом и редослиједом тролејбуских станица према Тргу Аустрије, одредили маркантне тачке са десне стране тротоара и назначили улице које се прелазе на тој дионици те одредили њихову фреквенцију и назначили да се кроз сваку од тих улица може доћи до улице Хамдије Крешевљаковића којом иде тролејбуска линија према Отоци и Добрињи. На раскрсници улица Скендерија и Чобанија смо радили анализу раскрсице с обзиром да је то и најфреквентнија раскрсница регулисана свјетлосном сигнализацијом без звучних семафора.“

Закључак

Оријентација и мобилитет су од непроцјењиве важности за слијепе особе. Самостално се крећући, слијепа особа долази у позицију да, неовисно о помоћи других особа, сама бира мјесто до којег жели доћи, самостално организира свој свакодневни живот, укључује се у активности заједнице, бира гдје и када жели ићи.

Обука за мобилитет, стога, треба укључивати што је могуће већи број слијепих особа, које искажу интересовање за савладавање вјештина самосталног кретања, а код слијепих особа које осјећају стид и/или страх да почну користити бијели штап, посебну пажњу треба посветити процесу њиховог мотивирања. Задатак инструктора или тима за мобилитет, у овом случају, јесте да слијепој особи предочи све предности које собом носи самостално кретање, али и да, ако постоји таква могућност, слијепу особу повеже са другим слијепим особама које успјешно користе бијели штап.

На крају, треба нагласити и то, да способност кретања уз помоћ бијелог штапа, слијепој особи омогућава широк опсег могућности, што укључује кретање уз помоћ пса водича и кориштење помагала нове генерације. Без познавања техника кориштења бијелог штапа, кретање уз помоћ пса водича и/или кретање потпомогнуто помагалима нове генерације, не може бити реализирано.

ЛИТЕРАТУРА

  1. Бисцхоф, Е. М. (2008). Працтицес фор детермининг тхе провисион оф ориентатион анд мобилитy инструцтион фор студентс wитх лоw висион, Флорида Стате Университy, Цоллеге оф едуцатион, Флорида.
  2. Бласцх, Б. Б. и Стуцкеy, К. А. (1995). Аццессибилитy анд мобилитy оф персонс wхо аре висуаллy импаиред: А хисторицал аналyсис. Јоурнал оф Висуал Импаирмент анд Блинднесс, 89 (5), 417-422.
  3. Бласцх, Б. Б., Wиенер, Р. W., Wелсх, Л. Р. (1997). Фоундатионс оф ориентатион анд мобилитy, (2нд ед.), АФБ пресс, Неw Yорк.
  4. Бледсое, Ц. W. (1997). Оригинаторс оф ориентатион анд мобилитy траининг. Ин Б. Б. Бласцх, W. Р. Wеинер и Р. Л. Wелсх (Едс.), Фоундатионс оф Ориентатион анд Мобилитy (2нд ед., пп. 580- 623), Америцан Фоундатион фор тхе Блинд, Неw Yорк.
  5. Ешкировић, Б., Јаблан, Б. (2002). Тактилна и визуелна ефикасност ученика са оштећењем вида, Настава и васпитање (3): 208–219. Београд.
  6. Голден, Ј. Ц. (1987). Луриа-небраска неуропсyцхологицал баттерy; цхилдренс ревисион. МАНУАЛ WПС, Лос Ангелес.
  7. Хилл, Е. и Пондер, П. (1997). Ориентатион анд мобилитy тецхниqуес, Америцан Фоундатион фор тхе Блинд, Неw Yорк.
  8. Хилгард, Е. Р. (1962) Интродуцтион то псyцхологy. Хацоурт Браце анд Wорлд, Неw Yорк анд Бурлингаме.
  9. Хорнбy, А. С. (2000). Оxфорд Адванцед Леарнер’с Дицтионарy, Оxфорд Университy Пресс, Лондон.
  10. Јаблан Б. (2007). Моторне и тактилне функције код слепе деце. Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Центар за издавачку делатност, Београд.
  11. Јосе, Т. Р. (1997). Ундерстандинг лоw висион, АФБ пресс, Неw Yорк.
    12.Каy, Л. (1999). Тоwардс Објецтиве Мобилитy Евалуатион: соме тхоугхтс он а тхеорy,
    Америцан Фондатион фор тхе Блинд, АФБ пресс, Неw Yорк.
  12. Лоwенфелд, Б. (1973). Тхе висуаллy хандицаппед цхилд ин сцхоол, Јохн Даy, Неw Yорк.
  13. Монтесори, М. (2001) Откриће детета, Чигоја, Београд.
  14. Мршић, В. (1995). Оријентација и мобилитет у Хрватској, Хрватска удруга за школовање паса
    водича и мобилитет, Загреб.
  15. Трновец, Б. (2000). Прирочник за успособљавање в оријентацији ин мобилности слепих ин
    слабовидних, Центер слепих ин слабовидних, Шкофја Лока, Словенија.
  16. Турлоw, WР. и Смалл Јр. АМ. (1955). Питцх перцептион фор цертаин периодиц аудиторy стимули.
    Јоурнал оф тхе Ацоустицал Социетy оф Америца 27:132-137.
  17. Wеинер W. Р. и Сифферманн, Е. (1997). Тхе девелопмент оф тхе профессион оф ориентатион анд
    мобилитy. Ин Б. Б. Бласцх, W. Р. Wиенер, и Р. Л. Wелсх (Едс.), Фоундатионс оф ориентатион анд
    мобилитy (2нд ед., пп. 553-579), АФБ Пресс, Неw Yорк
  18. Зовко Г. (1994). Перипатологија 1., Школске новине, Загреб.
  19. Зовко Г. (1998). Перипатологија 2., Школске новине, Загреб.
  20. хттп://www.опенроад.нет.ау/аццесс/дакит/принтдис/пдхандоут7.хтм (слике видећег водича слика
    1 и слика 2)
  21. хттп://www.лиценсе.стате.тx.ус/аб/абтасапп.хтм (слика 3)
  22. хттп://www.аисqуаред.цомблогwп-цонтентуплоадс201206Гуиде-Дог (слика 4)
  23. хттп://ултрацане.цом/доwнлоад/УлтраЦане%20Усер%20Гуиде%20В1.6%20Јан2012-2.хтмл
    (слика 5)

Овај пројекат финансира:
Сида, Шведска развојна агенција посредством МyРигх, Шведске организације особа с инвалидитетом за међународну сарадњу.

Овај пројекат је настао у склопу реализације МyРигхт програма 2015-2017 у Босни и Херцеговини.
MyRight – Empowers people with disabilities је шведска невладина организација која окупља преко тридесет шведских организација особа с различитом врстом инвалидитета за међународни програм подршке.

Циљ нашег заједничког рада је јачање локалних партнерских организација за вођење ефикасног заговарања за права својих чланова. Улога МyРигхт је осигурати административну подршку нашим организацијама чланицама.
Посјетите нас www.myright.se

„Ову публикацију је финансирала Шведска међународна агенција за развој и сарадњу, Сида. Мишљења изражена у овом материјалу не
одражавају неопходно и ставове Агенције Сида. Одговорност за садржај сноси искључиво аутор текста.“

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.