Јово Јерковић: слијепи музичар из Градишке, свира 24 инструмента

Јово свира 24 инструмента, од дувачких, преко жичаних, до инструмената са диркама, због чега је постао познат широм земље и региона. На његовом репертоару налазе се севдалинке, џез, кантри и народна музика.

Интересовање за музику, прича Јово, имао је још од малих ногу, када је почео да свира фрулу, свој први инструмент.

Касније су се ређали у низу тамбурица, па хармоника, а након основне школе за слијепе, коју је завршио у Сарајеву, уписао је средњу музичку и од тада озбиљно почиње да се бави музиком.

Данас Јово свира хармонику, клавир, гитару, неколико врста фрула, флауту, виолину, окарину, кларинет, тамбурицу, контрабас, као и многе друге инструменте.

Прије двије године је заједно са својом тамбурашком групом “Ламиначка тамбурица” на престижном фестивалу у Дероњама у Србији, Јово освојио прво мјесто по избору публике.

“То је била велика награда за нас, и могао бих рећи круна наше каријере. Присјетио бих се и фестивала у Врању 1993. године гдје сам свирајући 12 инструмената освојио прво мјесто”, говори Јово.

У току своје дуге каријере Јово је сарађивао са многим познатим умјетницима са домаће музичке сцене, а како каже највећа част му је била упознати се и радити са Звонком Богданом.

“Током свих ових година свирао сам са много уважених музичара попут Мирослава Илића, Добривоја Топаловића, Бокија Милошевића, Хариса Џиновића, Неде Украден и многих других. Ипак, врхунац моје сарадње са познатим музичарима јесте свирка са Звонком Богданом. Ми смо се упознали на једном фестивалу гдје је он мени рекао да је већ одавно упознат са мојим радом и да би волео да сарађујемо, што је за мене било као добитак на лоту”, присјећа се Јово.

Овај педесетседмогодишњак говори да се данашња омладина потпуно отуђила од квалитетне и изворне народне музике, те да су у друштву завладале неке друге вриједности.

“Сјећам се времена кад су млади били заинетресовани за квалитетну музику, за учење и свирање, али данас је тога све мање. Ја сам чак знао да имам и по неколико десетина младих људи који су долазили код мене на часове, и који су жељели да науче све о музици”, рекао је Јово, и додао да је током година имао близу 1000 ученика, док је сад мало оних који су заинтересовани за часове свирања.

Јово се бави и компоновањем и аранжирањем, а издао је и један ЦД под називом “Запјевајмо, запјевајмо” на којем је сам одсвирао све инструменте. Радио је музику и аранжман за многе пјеваче, а највише за Бору Дрљачу.

“Задовољство ми је да компонујем и многима нисам ни наплаћивао за то што урадим. Поготово је велика част кад можете да радите музику за познате и цијењене пјеваче”, казао је Јово.

Заједно са својом музичком екипом дане проводи у старој градишкој кафани на некадашњој аутобуској станици коју су због њихових свирки почели да посјећују и млади људи.

“Ми се сваку ноћ окупљамо у овој кафани и понесемо инструменте, па свирамо за душу. Тако нам вријеме брже прође, а и мало се одморимо од свакодневних проблема који нас окружују. У посљедње вријеме све више младих долази да нас слуша, и ужива у звуцима традиционалне народне музике, што је лијепо видјети, с обзиром шта омладина данас слуша”, говори Јово.

Он наглашава да поред народне музике, џеза, севдалинке и кантрија, често свира и непалске пјесме које је научио док су у Градишци боравили припадници некадашњег СФОР-а из Непала.

“Најзанимљивије је кад на свиркама почнем да свирам непалске пјесме. Људи не знају да ли би се смијали или играли, и онда се данима препричава како је слијепи Јово свирао неку музику из Непала, па касније долазе са пријатељима да послушају о чему се ради”, објашњава он.

Никад више на сахране

Јово се, након што је прије много година имао једну неугодну ситуацију на сахрани на Сокоцу, зарекао да више никад неће свирати на сахранама.

“Једног дана су ме колеге назвале да им свирам бас тромбон на једној сахрани на Сокоцу, пошто им је један музичар био заузет. Прихватио сам понуду, али то је било и посљедњи пут, јер сам се због јаука и плача породице, али због дувања у тромбон напросто онесвјестио. Тад сам себи рекао никад више”, сјећа се он.

Преузето – Мрежа за изградњу мира | eTrafika.net – Милован Матић